Iza svih godina

Iza svih ovih godina koju sa nas sacekale posle samo nekoliko meseci ja i dalje cekam samo tebe. Nisu one koje mogu da nas izlece ili oporave od svih zala ovoga sveta i srca koji nikad nije prestalo da kuca.

Advertisements

“U senci sam tvog eha”

U senci sam tvoga eha.
Svaki put kad dodirneš nešto,
kao kap kiše bačena u vodu
što pravi koncentrične krugove,
osećam tvoju blizinu.
Priznajem
u meni je večito raskršće
između želje da izustim nešto
i kukavičluka skrivenog ćutanjem
straha da ću poremetiti čaroliju
kojom se delić po delić sekunde
stapa u lanac oko tvog vrata
kao simbol pretočene lepote
postojanja kada nekog voliš
kao što ja volim tebe
svakom suzom
što spaja nebo i zemlju
svakom kišom kojom
isplačem po deo sebe
Dozvoli mi da te gledam dugo dugo
da lepim pogled za tebe
obmotavam dušu svilenim gajtanom
za tvoje stope kao zvezde padalice
što ostavljaju trag samo da bi
zamišljenu želju ispunile
pre nego li ona dobije formu
Reci ću ti ljubavi
Bez tebe sam uboga prosjakinja
mornar u večitoj potrazi
za lukom u koju bi sa oblaka
bacio sidro svojeg lutanja.
Prazan vetar kroz mene prolazi
roni me kao pesak na dlanu
suva kao kora stogodišnjeg drveta
i laka kao pero ovih slova
Bez tebe sam
larva na protivtegu jednog dana
jednog života u jednoj sekundi
pahulja na tvojoj usni
posle dugog leta istopljena
promrzla od tvog mirisa
mokra od tvoje kose
bez tebe sam
razdor tišine u koji upadam
u poštovanju i strahu
od vremena koje se zaustavlja
svakim tvojim pokretom
u savršenoj spontanosti
kojom saznajem
mrzovolju ovih reči.
_______________________________________________
Reći ću ti već jednom
odgovoriti na pitanje
koje ne postavljaš
vrištecim delovima
tvojih ruku
kojima ceš i večeras
ugasiti lampu
sa prašnjeve police ormana
u kojoj je ostalo
jos petroleuma i krvi
za igru redova i slova
za knjigu dve
život il dva.
Reći ću ti već jednom
da me ne gledaš tako
i ne skrivaš se od mene
kao od nevremena
kad zakuca na tvoj prozor
gromovima od čistog srebra
kao stražari u najavi
dolazećeg pljuska
loših dana
manjka svilenog konca
za tvoje reči
i zakrpa zgrčenog srca
Reći ću ti već jednom
da me ne muciš, nemušti
i ne vezuješ u lance
sopstvenih besmisla
hiljadama raskršća
i neodređenostima
po kojima
otvaram i zatvaram oči
u nedorečenoj i
ravnodušnoj nadi
bistre i slane vode
i odraza iz kojeg me gledaš
u sažaljivom strahopoštovanju
Reći ću ti već jednom
da nahranim zveri
koje se čuju iza
sedam prostorija
sa hiljadugodišnjim zidovima
u sedam virova podruma
sa sedam različitih glasova
u različitim frekvencijama
svi do jednog dozivajući
crn mrak razliven pred nama
ne bi li ga takvog odveo
pred vagu naše smrtnosti
Reći ću ti već jednom
da prestaneš da me gledaš
kao da o sebi ne znaš ništa
i kao da je svaki dan
sasvim prolazna i nebitna stvar
koju treba gledati sa strane
posmatrački i nezainteresovano
jer ovo i nije naš zivot
već je senka ispred koje hodamo
za korak brži i spretniji
i zbog kojeg smo zato zadovoljni
u svojoj lenjosti da otvorimo oći
O da, reći ću ti već jednom
umorna sam od
tvojih znakova pitanja
tvojih kula od karata kojima
me okružujes iznova
i obavijaš dimom od cigarete
slatkim malim fetišima madija
misleći da sam tvoja
a ne želeci da priznaš
da smo svi u svom bolu
jednaki
kao pred Bogom.
Dobro me slušaj sad
sve ću da ti kažem
moja maska i jeste moje lice
koje ne skrivam
ispod nje i neceš naći ništa
do prazninu
vetrova planinskih što rone
masive mojih godina
krune dan za danom
i hvataju noć za noći
dok i poslednju prašinu
s neba okreće koren
zemlje.
Reći ću ti već jednom
besmislene su ove reći
koliko i lepe
hrpa su zahvaćene vode
iz vekova starog bunara
oronulog od česte upotrebe
putnika namernika
razbacane su kao pesak
posle talasa tuge
nad kulama mojih gradova
odvučene u more ništavila
u kovitlacu lepšim od
svih figura koje sam pravila
Reci ću ti
da ne slušaš druge
kako govore o meni
da posećujem mrtve
i razgovaram epitafima
da u crkvi sveću palim
i gledam parafinske suze
kako se slivaju niz moje oći
i nestaju u pokoj uboge duše
i da ćutim
dok postoji sveta i veka
odsečenih krila
bačenih u blato
jer se plašim svojih snova
kao ti nevremena
Slušaj šta ti pričam
dok prislanjam usne uz prozor
i očima gutam daljinu
prstima dok curim niz okove
da razumeš i shvatiš
koliki je broj brodova lutalica
ostalo smrznuto na
zvucima hridi
žena dugih kosa
zanavek proketih
utvarnim jednolikim budenjem
istog dana i istoj zori
istog sunca.
Reći ću ti da se ne cudiš
mojim čestim okretanjima iza sebe
manije od gonjenja zvukova
što me prate
glasova što se ne proizvode
preskakanjem stepenica
jedne zgrade do jednog stana
jednog života
prodatog za par sekundi

prvobitnog postojanja
u jednom vremenu
kad je padala kiša
kiša koja je imala
tvoj oblik
Reći ću ti
sama u sebi se mučim
jer sam sama sebi
izabrala samoću
i sama je samujem
da ne bih bila sama
kao što smo svi sami
i svi usamljeni
u svojoj samoći
jer smo sami i rođeni
jer sami smo sebi
sami.
Reći ću još jednom
da ne čuje dobro
i ne čuje zlo
podrhtavam od svakih
zalupljenih vrata
kada sklopim svoje oči
uveče kad sklopim jastuk
s druge strane
i svoju glavu privučem k mojoj duši
i na pogrešnom mestu se tražim
med vilinim konjicima
mojih snova
Reći ću ti
što si već znao
i što i sam imaš običaj
da činiš kad se setiš
svojih prošlih života
siluetu sedme boje duge
smeštam među oblake
njeno ime je bela
kao isti oblak s kojim
si se zaigrao
pa zaboravio
za njegov postanak.
Reći ću ti sad dok me drže reči
kao viseći most iznad provalije
u kom uskomešana put
urasta u agonije mrak
ono malo što je ostalo
od popločanog puta
ka suprotnom pravcu
od lišca koje opada
jednom zaleđenom
večnošcu
u kojoj te više ne vidim
Reći ću ti sad
oko bezokvirnih zidova
i ispod sakrivenih stolova
obična drvena stolica čeka
svoje ispunjenje
na sredini lavirinta
u praznini mog
bitisanja
u matici mog
uzdizanja
malenu četkicu boja
i nepostojeću tvoju sliku
s kojom si se poradovo
igrom bez pravila
Reći ću ti sad
kad ti ove reči ne budu jasne
kad pomisliš da sam rekla
ono što nisam mislila
kad sam pokrenula čigru
koja se pre ili kasnije
mora zaustaviti
kad sam počela da ti govorim
o onome što ne umem da ti objasnim
kako je prosto
govoriti za tebe
i kako je lako
stvoriti
i u istoj sekundi
poništiti sve
i početi ponovo
obične reči
kao običan život
ovo malo reči
reći ću ti
Luda sam!!!!
ali i to si znao.
Zašto me onda do Ðavola pitaš?
I još ću ti nešto reći
Da ti ne bude jasno
Kako volim način
na koji si ostario
način na koji misliš
da bi mogao da me voliš
jer misliš da sam
istinski slobodna
na kom mi zavidiš
starim zlatom iz kovčega
sa tvojim rukama
što kao ključem
oko moga vrata
I reći ću ti sad
Kao prosjakinja što
Ponavlja reči
Dinar za život
Život za dinar
Ne vredi prebijene pare
Kad je uhvaćen u rascep
Dveri ogromnih stubova
Limbu želja i strepnji
Davnom budućnošću
Koju tek treba proživeti
Svojom prošlošcu
Unatraške
I nasumično
Kao dete koje uči da hoda
Nesigurnim koracima
Davno posle prvog plača
Pri svetlosti
Zvezde koja daje
Život.
Reći ću ti sad
Tebi što ove reči citaš
U udobnosti svoje stolice
Daleko od ičega što bi
Moglo dohvatiti
Komfor tvojeg lutanja
Bespućima ničega
Koliki je strah od ovih reči
I tuđih pogleda iza mesta na kom sediš
Kolika je razlika između mog i tvog
Rasporeda malih crnih slova
Na beloj tastaturi
I kako ti se ne sviđa taj kontrast
Jer probada tvoje oči
Svakim nožem slogova.
I lagano ali sigirno
Vuče te u iskrenost
Sopstvene laži.
Reći ću ti da ne pretpostavljaš
Koliko je godina proteklo
Slilo se niz dela koje smo činili
Zajedno čak i ako se ne sećaš
I kako izgledaju ljudi poput mene
Koje takođe ne interesuje
Ko je pisao ove reči
Sve dok teku same od sebe
Nepovezano
Oslobođeno
Od sopstvene slobode
Nesavršenosti
Nezgrapnosti
Nezainteresovanosti
Za spoznaju
Bilo kog
Kroz porive samog sebe
Bilo kog
Kroz porive van ovog trena
Što je ostao kao ljuštura
Kora jednog bića iza nas
I jednom vremenu
I samo jednom specifićnom trenu
Da bude zalepljeno na album
Serijskog filma
Pred sam kraj i ovog života
S nadahnutim odbljescima
S vremena na vreme
Šizofrenijom slika u uskomešanosti
Spiralnih sudbina
Što traju koliko život jednog leptira
I kako svakom od tih larvi
Svaki napravljeni krug deluje
Kao beskrajna priča
Kao jednostvna besmrtnost
Reći ću ti kako sam odlutala
Kako poslednju i prvu tačku tangesa
Naših težnji dodirujem u jednoj tački
Vezujem u mornarski čvor
I pružam kao poklon od kojeg
Se plašiš kao simbola koji
Te povremeno proganjaju
Iza svakog raskšca
Iza svakog od tih ljudi u prolazu
Iza jednog pregrađa jednog života
Nasuprot iščekivanjima
Uzvišene lepote stereotipnih zvezda
Od kojih smo otpali kao nedonoščad
Bez prekinute pupčane vrpce
Gladni i žedni svojih boli
Svojih težnji u orahovoj ljusci
Vremena koje neumoljivo prolazi
Svakim preletom tvoga pogleda
Na ove redove uzalud.
Reći ću ti kako pričam
Bez osnova kako ti govorim
Na prvu – klinički
I ovo malo neozbiljnosti
S kojom nećeš pročitavši
Uspeti da ponoviš u sebi
Ni red u slovu
Ni tačku u reci
Ni segment obične misli
Ni harmoniju u ritmu
Zarez kojem pridaješ značaj
Dugim dramskim pauzama
Čekanjem strofe koja bi sama
Od sebe trebalo da navire
Bez osećaja bez samokritike
Onako kao što ne razumeš
Nespokoj i nemir
Kao ni lepotu
Zbog čega mi zavidiš?
Prema onom kog volim.
Prema meni samoj
I ljubavi koju nosim
Kojoj šapućem reči nežnosti
I zaklinjem se na večnost
Zauvek moja ljubavi!
Su olako izgovorene teške laži
Dobrog prizvuka sopstvenoj
Umešnosti pružanja i primanja
Ljubavi zbog koje govoriš da sam srećna
I bogata a istina je da sam
Božija sveća kojoj je lako
Ugasiti plamen jačim dahom
Jer sam postojana kao i vazduh
Gomila entropije
Oko naše duše.
Ponoviću ti da ne zaboraviš
Da se ponovo setiš
Odakle smo i kuda idemo
Kome pripadamo u svojoj
Neveri zato što smo ljudi
Zato što imamo izbor
Zato što nam to daje pravo
Da ga iskorisimo i pojedemo ga
Kao pogrešnu polovinu jabuke
U sasvim običnoj transcedenciji
Edenskih vrtova našh sena
Tragova po kojima idemo
Kao po rasporedu zvezda
Ovovremenski i prezahtevni
Stravi koje želimo odmah
Koje želimo sad
Od kojih želimo sve.
Da se setiš kako malo tražiš
Kako sam ti ja samo dovoljna …….
I kako bez mene si niko i ništa
Atribut nekog znaka u nekom
Od autoputeva u nedogled
S koferom u kojem je
Stala jedna prošla ljubav
I sa njom sva težina jedne boli
U čekanju da se neko zaustavi
I poveze te
Do novog mesta stopiranja
Još ću ti toga reći
Samo da me ne pitaš
A što stalno ćutim
A što glumim neku
Takvu
ne znaš ni ti
drugačiju
il
posebnu
čudnu
il
..
poznatu.
Luda sam!!!
I to dobro znaš…
Pa zašto me onda do Ðavola pitaš?? Svakom novom strofom reći ću ti
Kako volim način na koji si slomljen
Razbijen u hiljadu delova
I rasut u perle moje ogrlice
Na pod predamnom
Zbog kojih ne možeš da hodaš
Jer se plašiš da se i ovaj put ne oklizneš
O raspored planeta pod kojim si roden
U isti onaj čas zbog kojeg osećaš
Sadašnju hladnoću pa išteš
Skloniše od života u zagrljaju
Toplijem od običnog vazduha kojeg dišeš
Tektonskog pokrivača tvoje mladosti
U kojem si bio srećan u svom neznanju
Više nego u spoznaji vrednosti
Svoje dozrelosti
I svog umora.
Reći ću ti, ako baš želiš
Govoriti o istim životima
Kako te poznam
I kako znaš i poznaješ ti mene
I kako se ne znamo i ne razumemo
Kako se nikad nismo videli
Kako smo sa istog početka pošli
Ti na levu ja desnu stranu
U potrazi za ciljem
Koji je bio oduvek pred nama
Ali ga nismo videli
Ni razumeli
Pa zbog toga osetili ono
Što se moralo doživeti
Jer je tako zapisano
U knjigu mojih i tvoih rasporeda
Linija ko zna koji broj
Red taj i taj
Bez neke posebne važnosti
Jer smo u istim koricama
Istog rukopisa
Bogom dani i jednaki
U cekanju
Reci ću ti
i ništa novo ti neću reći
ništa što već nije imalo potrebu
za objašnjavanjem
dok se vrti kuglica na
na južnoslovenskom ruletu
negde u podnožiju Urala
hiljadama godina
sa ulogom i na crveno i na crno
crvenim kao što je svaka noć crvena
kao što su ruže crne i mirisne
bestrne pod staklenim zvonom
velikog konja na MALOM princu
plamteće plave zvezde smrti
proklete i prijatne u isto vreme
kao zlo u ženama
s kojim se ponosim i prkosim
grumenima morske soli
na svaku mušku ranu i ne ranu
koje sam ukrala od alavih hordi
poznatim po mučenju svojih žrtvi
obavijenjem oko tela
svojih plašti
jer je lako biti žrtva
kao što u predhodnim redovima
slova to i govore i tebi
koliko i meni
citajuci ove redove.
Želim da ti kažem i reći ću
Koliko još ovakvih reči
Je ostalo u danima što nadolaze
Danima u kojima starimo
I nepovratno gubimo
Nas po nas
Mene po tebe
Tebe po sebe
Sa sobom nas
I tako redom
Sve dok ne dođe i poslednji
Peron na kome treba sići
Na kome piše krupnim slovima
-Ovo je zadnja stanica-
Molimo putnike da isprazne
Svoja odela iz težine postojanja
I na uvid pokažu ožiljke
Svojih zalutalosti
Radi ličnih predočavanja istih
Putnicima konačnih destinacija
Sumanutih relacija
Haotičnih ciljeva
Putnicima u nepoznanicu
Našeg spasenja.
Reći ću ti kako
Smo lako zaboravili na nas
Kako se igramo ljubavi
Kako se igramo života
Kako uzimamo svoje kofice
I svoje lopatice i kako
Se igramo vavilonskih kula
I liliputanskih gradova
Praveći se da ne primećujemo
Osobu koju volimo
Da nas ne interesuje pogled iza leda
Od kojeg strepimo i da smo sami
U našoj gordosti osuđeni na svoju
Predstavu o lepoti
Ali ne i na lepotu
Na iskonsku prepotopnu kišu
Od kojeg je nastalo more
I od mora zemlja i od zemlje ljudi
Apriori, pre vremena, pre svetova
Kako smo osuđeni na predrasude
I kako smo laki na rečima
Kad izgovaramo nešto
Kao što ja sad pričam
Napamet
Isto onu lenjost
I grešku
Zbog kojeg govorim
O uzaludnosti čitanja
Reći ću ti još
Zla sudbina vrebala je priliku
Odavno je čekala i prešla me
Sa četiri noge
Prešla mi je put.
Ali mali je ovo život o kojem
Ti ne želim pričati
Isuviše mali
Da se vraćam tri koraka nazad
Mali da može stati u kusur dosade
I skup za cenu koju smo sami sebi odredili
Reći ću ti u pola rečenice
Da ne izgubim misao
Povući ću liniju
Kao što Gospod povlači svakom od nas
I ocrtati svoj put
Namenjen tebi koji nikad neceš
Uistinu pročitati ove redove
Sa pažnjom dostojnom jednog
Slovolagaca
Da probaš da pogledom iz
Utabane staze dosegneš
Horizont po kojim idem
Svako novo dobro jutro
Po jedan odnosi život
Po jedan par cipela
Nedostojinih sedam godina
I sedam planina
I sedam mora lutanja
U jednom običnom pitanju
Pa zašto me onda do Ðavola i pitaš?
Kad znaš da se možeš dosađivati
Kad preteram sa rečima
Jer
Luda sam!!!
I to dobro znaš….
Pa nek ide k vragu sve..
I to što sam ti do sad govorila
I ono što ću ti tek reći.
a reći ću ti iz nova
i iznova govoriću
sve dok te gledam kroz
prizmu kristalne čaše
sa nasutim vinom
i dok te gorkim ukusom nudim
naiskap da popiješ
prsten koji pletem
i posipam povrh
tvojeg dela vina
da razbiješ čašu posle
poslednje kapi na usnama
da pomodre dok ne umre
i poslednji poljubac
iz ćoška sobe mojih
pogleda.
Hod da usporiš
kako to već umeš
kako to već hodaš
dvadeset centimetara od zemlje
da zastaneš u nemoći
zamrznut
još i još dok ne uhvatim zlo
i vežem ga za ogradu
mojeg ćutanja
Reći ću ti nešto
nešto što nisi očekivao
ova nije pesma nad pesmama
nije ovo nikakva prokleta pesma
i ona kao takva nema kraj
ovo je beskrajna pesma
i u nju stane gomila
nenaslaganih reči
planina izraza i fraza
koji nemaju značenje
koji sami sebi protivreče
svaka od njih kačena na sopstveni krst
i svima je takav krst isti
u svojim gresima
koji se razlikuju
onoliko koliko govorimo
različito jedni od drugih
Čini mi se svako od nas
ko iole razume istinske vrednosti
i puteve duha
proklet je večitim patnjama
večitom boli i komplikovanjem iste
jer se i zovemo ljudi
i u imenima našim živimo
kao podstanari sopstvenih želja.
Reći ću ti nešto.
Uzrok svake naše boli
jeste želja
Iz dalekih zemalja čuješ
mudrosti kao da ih osećaš
u bratu ili sestri
tebi kome ništa
a sve je opet tako jasno
lažnog osećaja da bih poneki put istrčala naulicu i zaverglala svoju dušu kao kakva starica sto sa muzičkom kutijom i simpatičnim majmunom što izaziva osmehe na licima pojedinačnih klovnova iste predstave a onda vidiš i razumeš da što je jednom čoveku blago drugom je glupost i obrnuto Ako ne želiš da patiš nemoj da želiš. zato ja ne želim i zato se mučim životom ljubavi iz vremena pre kiša iz obrnutih vremena po kojem čini mi se hodamo na ivici sa koje nemamo hrabrosti da skočimo zato što nismo uvereni da taj skok neće završiti padom na zemlju.
Po vrlo tankoj litici hodam
Balansiram moje vreme
izgovorenim rečima u nepovezanosti
tek toliko da održavam balans
dok rukama ne uhvatim nebo
kao što je nebo uhvatilo nas
između dva života
između dve paralelne linije
sa tačkom preseka
u gausovskim lestvicama košmara
Reći ću ti tajnu
da me ne pitaš zašto pišem
ove redove
kao i što se ne pitaš
zašto ih sada citaš
kada uporno ponavljam
da nisu dostojne pažnje
jednog odvojenog vremena
za ono što je već izgovoreno
za ono što odavno svi znamo
za ono što stoji između nas
kao prored nedefinisana
bez simbolike
bez vrednosti
bezobzirno i opominjuće
veliku tajnu ću ti reći
svaka strofa vodi na sopstevni početak
svaka u nedovoljnoj rečitosti
i nedovoljnom smislu
ponavlja se iznova i iznova
bez prestanka
vrti se u sopstvenom krugu
nikad dovršenog stiha
nikad dovoljno izrečenih reči
da same sebe analiziraju
i preispituju svojim slovima
ponovo iz početka i bez
kraja koji ledbi nad nama
kao kakav simbol naše
poodvojenosti
našeg davnog poznanstva
na koji smo zaboravili
pa lutamo između korica
nekog jeftinog ljubavnog romana
čekajući svoj red
za izgovoreni dijalog
u nekoj smaragdnoj šumi
u nekoj brvari sećanja
pored kamina što briše boje
zagrljeni u sopstvenu samoću
Reći ću ti
kako mi više ne sleću golubovi
na prozor u koji sam zaljubljena
jer je raspuknut prostranstvom
jer ih i ne hranim više kao onda
kada smo govorili drugim jezikom
kada su anđeli sa osmehom pokazivali
na oreole naših dečijih dana
u zavisnosti i nebeskih bogova
i običnih ljudi
u iskrenost i i nevinosti
jednog deteta po kojima je prosut
magičan prah upoznavanja pojmova
i blagosiljana žeđ za znanjem i lepotom
onoga što je stvoreno samo iz boli
ali i iste one ljubavi u kojoj
smo urasli u naše
šesnaestogodišnje ruke
i kišobrane naših duša
podučavani da volimo
kao da ljubav nije ništa
kao da je mala granica
između tuge i sreće
suza i smeha
noći i dana.
A noć je ova
luda koliko i sam život
koliko i tvoje pitanje
postavljeno napamet
bez nekog posebnog uvoda
bez neke posebne poente
pa zašto ga onda do Ðavola i postavljaš?
kad si dobro znao….
Luda sam! ! !
i ne teraj me da ti ponavljam dvaput
predomisliću se
kao što sto se predomišlja sam život samnom
kad ga iz sebe izvadim
i stavim na dlan
i pokušam da naučim rečima
Hi.. my name is…
and I am a …
Reću ću ti
danas je lako biti pesnik
danas je lako pod izgovorom
Božijeg nadahnuća
izgovarati ovakve sumanute reči
prozivati ih svojim lekom duše
vezivati za kiše i oblake
za cvetove i poljane
stare ljubavi
i nove zablude
objašnjavati
proklinjati
uzdignute drhtave ruke
spominjati tvoje ime
govoriti kako je lako onom ko te ne sanja
kako su srećni oni koji nisu nesrećni
kako je proklet dan kada smo se rodili
Danas su sasvim prosta i laka vremena
sasvim dovoljna za obično-neobični
život bez strepnji i strahova
bez neke narocite istorije
ispisivanja slova po pesku
pred nalet novog talasa
danas je lako skinuti sve sa sebe
i zaroniti u školjku stihova
i izroniti biser sedefastih reči
i biti uistinu zadovoljna
i obmanuta svojim
skrivanjem od same sebe
Teško je živeti ih
Reću ću ti kako je lako
ne razmišljati
truditi se da ne razmišljaš
kako je lako plašiti se i
upozoravati na svoju nesreću
govoriti o mraku kojem pripadaš
zasigurno i neponovljivo
nedvosmisleno i precizno
govoriti o svojoj boli
kao o nečemu uzvišenom i strašnom
kao o osećanju pripadnosti
nečemu mnogo drugačijem
i uzvišenijem od nas prostih i samih
kako je lako objasniti sebi neobjašnjivo
preklapanjem svojih očiju
istim onim dečijim rukama
i govoriti: ” ne vidiš me ”
a ne videti samu sebe
Danas je lako reći zbogom
okrenuti se i otići i dugo dugo
slušati tišinu nenapravljenih koraka
na peronu jedne stanice
nekog pregrađa nekih vozova
sa kupeima ljudi izgužvanih u
sopstvenim ovozemaljskim ljubavima
pomešanih boja jedne iste palete
Danas je lako sesti u nekom kafeu
otvoriti dnevne novine
pročitati koju knjigu pred spavanje
oprati sudove i gledati televizor
govoriti o torti koju sam napravila
i odlasku u inostranstvo
Teško je živeti
po topotu svakodnevice
krivolinijskog rađanja i umiranja
svakog novog dana
sa čiljem na koji smo pošli
čak i ako to nismo hteli.
Reći ću ti
dosadan je ovaj život
neprijatelj je moga života broj jedan
davljenica odganane tuge
biti samoj sebi loše društvo
prozivati svoj život
dobrim drvetom
nadenim delom
komadića koji nedostaje
koji bi ispunio mozaik
i laž prividne sreće
teško je usporiti ga
zaustaviti lakovernošcu
običnom jednostavnom
istinom pobediti surovu
komplikovanost
hiljadu lica u paralelnosti postojanja
poništiti sve svoje vrednosti
razgraditi ih na hipnotičke celine
i puknuti prstima za surovo buđenje
pa ponovo ustrajati u svoje greške
i poluistine kojima verujemo
ali i ne nalazimo za shodno
isu takvu poluistinu pitati
koliko ona veruje nama?
Reći ću ti većeras kad kucam
ove reči u tišini sobe bez glasa
koliko se zvukova u stvari proliva predamnom
koliko je svaki od njih prelep u svojoj
savršenosti svog nesklada
kako je upravo i ovaj zvuk
i ova mukla tišina najbolja reč
koju ikad izgovaramo
tebi koji čitaš sa istom jednom takvom tišinom
u istoj jednoj takvoj prostoriji
u jednom od kvantnih života
u kome je svaki atom usresređen
na relativnost takve tišine
kojoj priđajemo veću vrednost od obične
uzalud i iznova
kao kakvoj mudrosti iz prašnjavih knjiga
ne puštajući glasa
koji iz sopstvene tišine
govori jasno i kristalno čisto
rečnikom umornih ćoškova srca
jedinu preostalu stvar
iz pandorine kutije
otvorene iz znatiželje
bez dokaza
na sopstvenu sigurnost
izgovorenih reći
Ja verujem…
Reću ću ti da se prisetiš
Prelep je ovaj život
nedostojan sopstvenog samoubistva
najvećeg greha ne zbog nas samih
već zbog ciljeva o kojima govorimo
sa istom poentom kao čudesnim
putevima Božijim
Valja ga živeti
i voleti
punim plućima
zbog reči datih na umoru jednog bitisanja
reći ću ti da se prisetiš samog sebe
Dobro me poslušaj sad
jer moje su reći bezvredne
jer ih sada ne pišem
Na pogrešnom mestu tražiš
Moli se
Pomoli se zajedno samnom
i možda ce nam biti lakše.
I neću ti više pričati
koliko
sam luda
i završavati moje reči
nekim od dobro izgovorenih stihova radi boljeg utiska u čemu već…
kad me već do Ðavola pitaš…

 

Marija (Niš,,,1999.)

Tri godine kasnije…

Listovi se polako ljuljaju na vetru spustajuci se sa visina sve do tla, do djonova prolaznika koji ih ne primecuju. Desava se ponovo da jos jedna sezona i jos jedan ciklus pocinju i bude osecanja vec prozivljenog, vec dozivljenog kotrljajuci se po istoj liniji zivota, mahom je podebljavajuci ili crtajuci jednu preko druge u tacno odredjenom istovetnom tragu. Otisak bledi jedan preko drugog prekriva prethodni. U stalnom smo cekanju, ne znajuci sta tacno cekamo. Iscekujemo. A s razumom budimo i najdublji osecaj neprolaznosti ovog dela univerzuma i predosecaj neke promene koja neminovno sledi nakon stagnacije svih sila i jednakosti nakupljene energije. Na istom mestu stojimo vec dugo, gledamo u visine, te daleke, te nedostizne i nepoznate. Strah koji nam golica kosti i savija ih do zemlje, ne daje nam da se uspravimo i krenemo tamo. U ljudskoj prirodi je da stalno nesto trazi; da i onda kada nadje, zeli to da izgubi samo da bi opet trazio to isto ili nesto sto slici. Sakriveni u hladu sopstvene senke sklanjamo se od izvora svetline. Bez svetline ni oci ne rade ni ko moze da vidi, ne moze da nas vidi. Zamotavamo se u senku sve dublje gazeci sve teze. I kada bi se moglo reci da je proslo da nas je vreme napustilo i otislo, i nastavilo svojom putem. Na pocetku smo svaki put kao i prvi put, i mnogo pocetaka satkani u jednu namanju tacku otkriva nas same i otkriva nase najsitnije delo ucinjeno za zivota.

 

Duško Trifunović – Tajna Veza

DUŠKO TRIFUNOVIĆ – TAJNA VEZA

Najbolje su one pesme koje znamo napamet. Kada sam dosegnuo tu izvanrednu misao shvatio sam da sam srećan čovek jer moje pesme napamet peva preko milion ljudi. To je za literaturu previše, a za sreću pesnika-dovoljno… Ko sve nije imao koristi od ovih stihova?! I mladi nadobudni pevači, veliki ljubavnici i sitni švaleri, menadžeri, biznismeni, i askete – koji su iz prikrajka tiho izgovarali – po meni se ništa neće zvati – i bili zadovoljni tom činjenicom, kao što je autor tih stihova, ponosan što se život ponašao tako da je pesma ispala proročanska… Bilo je mnogo protivnika ovim pesmama: literate su govorili – to nije književnost, a muzičari – to je prepametno za muziku. I jedni i drugi su se opirali – letarate: On se ubacuje jer tamo ima para i pevačica, a muzičari: on je ubačen da kontroliše naš rad… A ja sam znao da će mnogi od njih izumreti u pakosti i sumnji, a mnoge od ovih pesama da će sačuvati svežinu i snagu događaja čak i za generacije kojima bih mogao biti deda…

Novi Sad, decembar 1996.

ZLATNE SUZE

Da nije bilo tebe
da nisam bio jak
ko bi sa duše tvoje
sklonio večiti mrak

Da nije tebe bilo
na teškom putu mom
ja nikad pevao ne bi
jer ne bi imao kom

I kad sam padao
ja sam se nadao
postoje sigurna vrata

pevao plakao
gasio pakao
suzama svojim od zlata

Mene su 1971. godine zamolili da pređem iz Park-kafane na televiziju. Na rad. Devet godina sam bio slobodni umetnik tj. “ne radim”, nemam platu, a ide mi radni staž. No tada su bila krizna vremena, i trebalo je paziti šta ko radi, pa je tako neko mislio i na mene. Zaposlen čovek je sklonjen na sigurno gde ga lakše možeš kontrolisati i dati mu zadatak ako primetiš da se bavi besposlicama. Ovako sam lako mogao postati nepodoban. Oko mene su se sakupljali mladi pesnici, oni su bili najopasnija neorganizovana snaga toga doba. Bolje je da nisam ja s njma, jer dokle su tako lepršavi i neorganizovani dotle su bezopasni… Ja nikad nisam saznao u čemu je pesnička opasnost po društvo – osim ako pišu loše pesme. A možda su opasni i zbog toga što pišu, beleže, govore, a to može uticati na pisanje istorije; oni pišu nezvaničnu istoriju, ali pišu u zanosu, a to smeta dobu bez zanosa, i upravi toga doba… “Moji” pesnici su pisali najbolje od svih svojih vršnjaka u Jugoslaviji. Voleli su svoje generacijske kolege, ali ljubav za ljuba,v a kvalitet za kvalitet. Shvatili su ono što sam im govorio. Jednom svetu, jedan pesnik, jedne vrste – sasvim dosta! To je bio naš manifest koji je zahtevao od svakoga da bude svoj. I bili su. Ja sam bio stariji od njih 10 -15 godina. Ali to nije smetalo ni meni ni njima. Budu tako neke godine kada smo vršnjaci. To su godine kada su ljudi okupljeni oko neke ideje. To su bili – Rajko Petrov Nogo, Abdulah Sidran, Stevan Tontić, Tomislav Obradović, Ahmed Muhamed Imamović, Josip Osti, Marko Vešović, Drago Jovanović, Radovan Karadžić, Avdo Mujkić, Rank Risojević, Todor Dutina, Rade Budalić, Ljubica Ostojić, Ivan Kordić, Milan Nenadić, Branko Čučak… I još dvadesetak imena koje sam zvao zajedničkim imenom Sudbonosni dečaci. To je bila prva generacija pismenih pisaca u Bosni i Hercegovini u tolikoj količini. Svi su studirali. Pre toga kod nas su se pesnici regrutovali iz “širokih slojeva”, važno je bilo da imaš buran život i društvenu potrebu da svom napaćenom narodu saopštiš svoja iskustva. Ovi sudbonosni dečaci, nisu bili takvi. Oni su znali da svoj “teški život” i burnu biografiju treba treba oplemeniti pa je onda kao uzvišeno delo ponuditi ili naturiti drugima…
Morao sam da napustim tako divno društvo, morao sam da ih prepustim njihovoj slavi i mladosti, i da pređem među muzičare. Da tamo pomognem. Da pomognem muzičarima ja koji ne znam pevati ni himnu. Možda je to bio onaj stil rada kadrovske politike – neutralisati aktivnost ako je ne možeš kontrolisati… Homo politikus bila je najveća zver tih godina u našoj sredini…

ŠEKSPIR

Već se gasi renesansa
Al još sjaje koloriti
Vidi Šekspir – sad je šansa
Sta je – Biti il ne biti

Za njim Henrik do Henrika
Magbet Cezar naubusiti
Hamlet mladić bleda lika
Kaže – Biti il ne biti

Gle Romea Kralja Lira
Svi su spremni otrov piti
Al sve zavisi od Šekspira
Dal će Biti il ne biti

* * *

Kad ptice krenu
jesen je
Kad mravi krenu
glad je
Kad čovek hoće pa hoće
siguran budi
Mlad je

Pusti ga nek luta
kroz divna snoviđenja
ukloni mu se s puta
i reci
Doviđenja

Dok mladost traje
šansa je
Kad krila žele
leta
nek srce odma
krene
daleko preko sveta

Pusti ga nek luta kroz divna snoviđenja
ukloni mu se s puta
i reci
Doviđenja

IZ OVE KOŽE

Iz ove kože
srce
nemaš kuda

ostani tu
i troši se polako
a burno živi koliko se može
i pitaj me
dokle ćemo tako

Iz ove kože
srce
sar bi htelo
zar misliš da se negde
bolje živi

ja budno pratim svako naše delo
ma nikom nismo ni dužni ni krivi

Ne traži vraga
i ne pravi skandala
niko ti za to neće reći hvala
već burno živi
a troši se polako
i ne pitaj više dokle ćemo tako

NI PO BABU

Sišao sam ko što mnogi čine
sa planine pune mesečine
otud gde se zemlja ne okreće
gde se mora i ono što se neće

Verujte mi da još takvih ima
ni po babu ni po stričevima

Shvatio sam sad bez zavičaja
šta me veže a šta me razdvaja
nostalgiju i ostale tuge
i da moram nadmašiti druge

Ja sam uvek govorio svima
Ni po babu ni po stričevima

Jednog dana nemoćna i mala
pred životom mojim si stala
… Od tada se samom sebi čudim
niti sanjam ni da se probudim

Nit je leto niti znam dal je zima
ni po babu ni po stričevima…

SVE JE PRED NAMA

Sve je pred nama bilo
koze nam bile na broju
svima se isto snilo
čekali šansu svoju

čekali da se krene
i da se stigne do cilja
nosili svoje toteme
i topili se od milja

A nismo znali gde smo
nismo li ili jesmo
na pravom putu

Sad nam se mnogi čude
Kakve su one lude
u demode kaputu

MALI JE SVET

O kad je tako mali svet
i kad je jasan svaki trag
zar nisi mogao
ti do nje doći
još dok si bio drag

Ni sada nisi na kraju puta
lutaj
neko mora da luta
ali zato večno budi taj koji pamti
kuda udara bura ljubavi
i ko to viče
ne dam ti dalje
ne dam ti…

I nije mali svet kada se traži
ljubav ga silno širi
i sužava
Ti zato budi cvet
sam na straži
Bura ljubavi
Bura ljubavi
kada naleti
ti javi
da se spasava.

Na Televiziji među muzičarima zatekao sam stvaralački haos: Svi su se znali, svi sve radili, pozivali se na svoja samoupravna prava kada im se nešto nije sviđalo da urade: to nije moj posao! A osim Milana Bilbije i tehničke ekipe nikog nije znao šta mu je posao. Skup genijalaca. Demokratija koja se uvek pojavi kad voda ne zna na koju bi stranu. Jedino su tačni u svemu bili doušnici. Ja sam za sve odgovarao, pa sam se trudio da što manje odgovaram. Pozvao sam kompozitore i “tekstopisce”. To je bilo doba pesma Op-cup-poskočiću i Kad bi bio bijelo dugme. Kompozitori su se držali ritma, jurili melodiju i njegovali kosu. A pisci tekstova su lutali i “ubadali” jednosložne reči na kraju stiha. Donesu mi ovakve stihove:
Sedimo u parku na klupi ti i ja
sva divna para na mesečini toj…
Upozorim ga da popravi tu grešku. On kaže da nema greške samo treba da je nastavim, pesma će biti odlična.
– Kako nema greške?! Koliko vas je to na mesečini?
– Ja i pikana
– Pa to je jedan par. Dva para su četvore…
– Nema veze. Nisam na to ni mislio.
Niko neće primetiti samo ti nastavi…

VELIKE VATRE

Prvo sam znao ko sam
a onda krenuo svuda
gde ima i gde nema
što usamljeni traže

Od svega digao ruke
ko zverka na oprezu
kroz pojas mrtve straže
krenuo u tu jezu

Što god sam goreo duže
manje sam grejao zna se
Velike vatre služe
da male vatre gase

HILJADU ČUDA

U svetu ovom sa hiljade čuda
svaki čovek živi svoje drame
I moja pesma neka prođe tuda –
u svemu tome ima nešto za me

I baš me briga i sve me se tiče
jer pesma jedna dolazi iz tame
i reči njene na molitvu liče –
u zvuku njenom ima nešto za me

U ruci koja maše ili preti
u noći kad su zvezde tužno same
u suncu koje nikad neće mreti –
u svemu tome ima nešto za me.

PUSTO POLJE

Kad nisi znao ništa bolje
od svega što život može dati
ti onda idi u pusto polje
i tamo pati pati pati…

Tvoja će svaka suza pasti
na zemlju koja stostruko rađa
i teško tebi kada počne rasti
reka od suza i na njoj lađa

Ja nemam nameru
ni želju da te pratim
tebi je tvoje u meni moje draže

ja svoju patnju
na drugi način patim
i ne dam srcu svom da samo sebe laže.

MOJE I TVOJE

Moje i tvoje važno nije
opšti je pohod na vidiku
ko prvi kreće stiže prije
ne dajte slamku davljeniku

Svet je siguran večan biće
dok muž je jak a zdrava žena
milosti nema za slabiće
živeti treba za sva vremena

PUTUJU ČAROBNJACI

Putuju svetom čarobnjaci
da nađu mira srcu svom
Nad njima sunce i oblaci
i pesme nežne planinom

Kuda idete čarobnjaci
i što po svetu tražite vi
Idemo kuda nas vode znaci
kroz gustu šumu ljubavi

Zar nije bilo dosta čuda
Zar svetu nije dosta vas
Kuda vas nosi pamet luda
Zar u njoj neko vidi spas

Mi znamo da nama nema leka
i naš je život strašan krug
Al sve dokle nas neko čeka
mi ćemo ići – naš je dug

Ovo nisu pesme visokog literarnog sjaja.
One su nastale tako što je nekom od mladića ili devojaka iz moje okoline bila potrebna baš takva pesma. Onda sam ja pisao kako sam najbolje znao, kao da se sva ta potreba za pesmom odnosi samo na mene – a ta mladost je pevala. Tako su ove pesme davale sjaj sedamdesetim godinama. One su doživele ono što najviše može da doživi pesma – da budu pevane, da budu deo muzike, da budu deo nečije mladosti, da se daleko čuju…
Na njima su isprobali svoje kompozitorske sposobnosti muzičari iz moga kruga.
Krhke poruke ovih pesama pronosili su u svom divnom malom znanju najbolji muzičari sedamdesetih godina… Reči ovih pesama rastegnute u melodijama i rastavljene na slogove daleko su se čule i mobilisale mlade ljude oko ljubavi, svuda – od zadružnih domova, domova kulture, gradskih trgova do stadiona prepunih poklonika… Ja nikad nisam bio ni na jednom koncertu gde su se pevale moje pesme, ali one su i bez mene vrlo visoko kotirale… Video sam na te-ve kako hiljadu ljudi u ekstazi izgovara moje reči u svoje potrebe. Tom masom su upravljali idoli te mase; masa je o svojim idolima sve znala i verovala da oni tim pesmama govore o svojoj sudbini i životnom iskustvu… A deo te sudbine bio sam ja negde tamo daleko po strani, daleko od euforije; postrani a u centru zbivanja; zadovoljan što su mi te pesme bar malo produžile mladost…
Mene je ta mladost pozivala da joj se pridružim, ali ja sam znao gde mi je mesto i nisam se mešao drukčije osim pesmom – ako su je hteli.
Sada kad se smirila buka i ovacije,
buka muzike i ovacije pokreta sledbenika, kad mladi pevaju nešto drugačije pesme na istu temu, kad su moje pesme postale tekstualni anahronizam, kad su se zagubili neki muzičari i trake, i ploče i dinamika refrena… kad sam ostao sam sa svojim rečima – uviđam da nije bilo uzalud, uviđam da se i ovako ogoljene, bez muzike, ove reči daju izgovarati i da njihov sadržaj ima smisao koji sam im namenio… Ove pesme su ispunile svoju misiju; bile su hitovi, sad mogu mirnije. Sad one liče na mene, koji sam jedno vreme pristajao da budem igračka; sad one, ovakve, traže novog čoveka koji će u svojoj samoći da ih čita i da dopunjava njihov sadržaj svojim sadržajem… A ja ću opet da budem po strani, kao što mi i priliči…

1986.

NA MLADIMA

Mi smo došli pre roka
svi naivni bez poroka
a vidi gde smo sad

Svi su drugi već u kući
a ti moraš glavom tući
u zid jer si mlad

Na mladima svet ostaje
a život se smeši
to će prvo razmotriti
pa će da nam reši

Rešiće nam sve probleme
da se ne patimo
na nama će svet ostati
kada ostarimo

NAJ NAJ NAJ

Ti si mi u svemu bila
naj naj naj

I u dobru
i u zlu
i na javi
i u snu
naj naj
u svemu naj

Verovali ili ne
ti si meni sve
u svemu naj

Svi mi drugi svoju tamu nude
a iz tebe blista večni sjaj

zato si u svemu za mene
naj
naj naj

JEZERO

Jezero
to malo srce more
lutalo
dugo po svetu
došlo do ovih gore

Ovde je
nekada more bilo
u njemu
u dubinama
srce se ovo krilo

More je otišlo svojim putem
čak tamo iza brega
a srce došlo da mene vidi
i ja da vidim njega

Jezero, jezero drago moje
da li je tuga mori
što nisi nigde u oekanu
umesto sa mnom u gori

RAZGLEDNICE

Iz gradova za koje si možda čula
možda nisi
javljam ti se da ti kažem ma gde bila
sa mnom ti si

Razglednice koje šaljem preko sveta
sa svih strana
znak su da je naša ljubav s nama svuda
svakog dana

Razglednice žarke slike usamljene
što se zlate
mene zovu da napišem po sto puta
mislim na te
mislim na te
mislim na te

PEGAVA DEVOJKA

Ona je stišala strasti
i htela da se smiri
prestalo cveće rasti
a miris i dalje širi

Ona se mirno šeće
a lovci idu po tragu
njena se prošlost meće
na sasvim drugu vagu

Koga su zveri klale
taj na oprezu živi
naše su šanse male
i kada nismo krivi

OSTANITE TU

Ostanite tu
svet je tako mali
tražili ste mene
a niste ni znali

Ostanite tu
moja pesma znade
za svu vašu sreću
za sve vaše jade

Ostanite tu
jer moj život vredi
samo ako put
neko sa mnom sledi

Ostanite tu
neka pesma traje
vratiće se dug
svakom koji daje

U NAMERI

U nameri da budemo isti
sa što manje razlika u sreći
sa svoje sam silazio zvezde
trudio se da ne budem veći

Ceo svet sam držao na oku
da ne čini što ti ne bi htela
revolver sam nosio o boku
spremao sa na opasna dela

Kad si ruku pružila drugom
plakao sam od velike časti,
gospodar sam al ću biti slugom –
smanjujem se da ti možeš rasti

……………………

Šta je dalje bilo ne zna niko
i za drugo niko neće znati
ja je čekam zna se tek toliko
da mi se sa svoje zvezde vrati

TEŠKA VREMENA

Ova će godina biti teška
za sve koji misle svojom glavom
potkrala se svetu negde greška
i zabrinut je s pravom

Ova će godina biti teška
svetu ljubav nije jača strana
nestaje sa lica mnoga smeška
al verujem biće boljih dana

živi idu dalje
oni znaju kuda
naviknut je svet na iskušenja

ne traži niko
da se dese čuda
već traži samo malo poverenja.

1980.

PISMO

Pišem ti pismo i šaljem ti cvet
zovem te – hajde da popravimo svet

Puca je mala al uzdiže je let
zovem te – hajde da popravimo svet

Ti budi sunce a ja suncokret
zovem te – hajde da popravimo svet

Rođeni nismo tek da bi mogli mret
učini nešto da popravimo svet

SVET SE DELI NA DVOJE

Meni se čini da nije
nikada bolje bilo
i da će zemlji žao biti
što se i dalje kreće

nikuda stići neće
nikuda stići neće

Svet se deli na dvoje
na moje i tvoje
i sve se na to svodi
ponovo da se rodi

Meni se čini da nije
potrebna viša sila
da bi i tebi jasno bilo
to što je meni jasno

Mnogima biće kasno
mnogima biće kasno

Svet se deli na dvoje
na moje i tvoje
i sve se na to svodi
ponovo da se rodi…

Štefanija me na moru učila mađarski.
More je tenger, voda je viz, jo regelt – dobro jutro, jo isokat – laku noć…
A između dobro jutro i laku noć mi na suncu. Mi stanujemo u istoj kući, vrata do vrata. Ja čujem kako Štefanija meni svako veče peva uspavanku. Ja ne ulazim u njenu sobu jer smo se tako dogovorili. Ona u moju ulazi jer se o tome nismo dogovorili. Štefanija ulazi u moju sobu, ali neće da spava kod mene jer želi da se još malo nanosi vitkosti: njene tetke čim su počele da spavaju sa muškarcima – odmah su se udebelile.
To je nasledno, kaže.
Ja sam cenio njenu vitkost, zbog zoga i jesam glavni na plaži što se drušim s njom. cenim njenu lepotu pa se zato suzdržavam. Suzdržavam se, ali ipak svako veče pitam: Mogu li večeras da dođem u tvoju sobu? Ona je odlazila i zaključavala se, i otud mi pevala uspavanku…
Jeli smo krupne breskve – toliko se po nama cedio sok.
Pčele su nas obletale, a ja sam opet pitao mogu li večeras, pošto je poslednji dan na moru, da uđem u njenu sobu. Rekla mi je da je to ponovo pitam, a ona će mi odgovoriti na mađarskom, pa ako budem znao šta je rekla, biće kako ja hoću…
Kleknuo sam pred nju onako sladak od bresaka i pčela i pitao:
Mogu li večeras da uđem u tvoju sobu?
Lehet. Kaže Štefanija. Lehet…
Činilo mi se da od svih mađarskih reči, jedino nikad nisam čuo reč Lehet…
Nisam znao, ali nisam priznavao da ne znam, nego sam ponavljao lehet, lehet…
skočio u more, sprao sa sebe svu slast i dok se Štefanija ozbiljna , sunčala – iskrao sam se sa plaže, otišao u svoju sobu, uzeo stvari i otputovao bez pozdrava…
Pet godina posle toga dođe Lenđel u Sarajevo i prvo što mi padne na pamet – pitam ga: šta je to lehet? Pre se toga nisam setio da pitam, a imao sam priliku, ali nisam se setio, kao što se nerado sećam poraza…
Lehet je – može, kaže Lenđel.
Može!
Odmah sam odjurio u Taj grad. Odmah. Kao što sam i onda odmah pobegao bez pozdrava.
Rana jesen, jutro, aleja, lišće, retki prolaznici, radnici izlaze iz kapija i oživljavaju grad…
Ja stojim iza platana preko puta adrese i čekam da se pojavi Štefanija, ako je još tu, da joj odgovorim za lehet od pre 5 godina.
Pojavila se. Isto ono lice, ona kosa…
Prođe pored mene i ode u prekrasno radničko jutro, moja punačka Štefanija, čvrsta koraka koji odzvanja u aleji… nešto kao – lehet, lehet, lehet…
Isto tako oglašavao se voz kojim sam se vraćao iz jedne od svojih dragih, glupih nespretnosti u ljubavi… Može li mi se to oprostiti? Lehet!

ŠTEFANIJA

U noći voz
u vozu ja
pore mene Štefanija
okolo nas
Panonija
u vozu mi i muzika

Jo isokat
Jo almokat
Violaž
Čokokat

Štefanija
prevedi mi
šta znači to što pevaš ti
jer svaku reč
želim da znam –
da pevam to kada budem sam

Jo isokat – laku ti noć
Jo almokat – prijatne sne
Violaž – u plavom snu
Čokokat – poljubi me

I celu noć na sastanku
pevali smo uspavanku
Jo isokat jo almokat
violaž čokokat…

DALJINE

Daljina ništa nije
ona uzalud mami
ako na kraju puta
opet živimo sami

Vekovi ništa nisu
samo slojevi praha
ako je ljubavi bilo
uvek manje od straha

Daljine ništa nisu do znatiželje puke
jer sve što je moje na ovome svetu
to je na dohvat ruke

Vekovi neka teku po svome tajnom planu
a sve što je moje može da se desi
u samo jednom danu

JEDAN OSMEH

Jedan osmeh i jedan pogled
za nas je bilo dosta
od tada više našoj deci
ne treba drugog mosta

Duša se moja sa tvojom slila
i sliku sveta menja
osećam da sam tvoja bila
još davno pre rođenja

Naša ljubav
ljubav naša
ima svoje strašne ćudi
ona ne zna
ne zna ona
gde je zemlja gde su ljudi

ona samo
leti leti
leti kud je nose krila
ionako niko neće
verovati da je bila

I TO JE PROŠLO

I to j prošlo
sada sam sama
mada sam sama
ne plačem više
bilo pa prošlo
sve među nama
sve među nama
ko letnje kiše

Dok sam bila
bila sam
dok si bio
bio si
sve što imam
snila sam
sve što imaš
krio si
samo dok smo
lagali
dotle smo se
slagali
sad pravimo
podelu
jer je sve na videlu

Da li me voliš
ne pitam više
ne pitam više
sada sam druga

na nebu mome
blista se duga
prošla je tuga
ne plačem više

GDE BI NAM BIO KRAJ

Kad sam te prvo srela
da sam te odmah htela
gde bi nam bio kraj

Kad si me pogledao
da si mi želju znao
gde bi nam bio kraj

Kad si me zavoleo
da si mi veran bio
gde bi nam bio kraj

Kad si me ostavio
da si me zaboravio
tu bi nam bio kraj

NOVI ROBINZONI

Nismo tako sami kako nam se čini
to je varka samo
potrebna sanjaru
želja da se nađe mera veličini
koje smo vredni
u mladalačkom žaru

Nismo tako sami
Lažu pesme naše!
Ali u toj laži moje srce drhti
ko da stvarno pati
jer nečim mora duša da se snaži
i ja svetu dajem što od mene traži

Leti pesmo moja
pesmo miliona
šta bi svet da nije lažnih robinzona

Leti pesmo moja
letom bivaš veća
bolje lažna tuga nego lažna sreća.

SAMA NA BALKONU

Ja stojim sama na balkonu
kao da čekam serenadu
a noć je tiha grad se gasi
i nikog nema da me spasi

Jesam li čula
ili mi se čini
da neko peva po mesečini

… kako moj dragi u lov ide
kako je ubio strašnog zmaja
… kako je leteo neki soko
kako je soko imao srce
i u tom srcu ključ od grada
kako moj dragi
ključ taj hoće
da spasi mene od samoće da spasi mene od samoće…
ja stojim sama
grad se gasi
i nikog nema da me spasi…

SUNCOKRET

Povedi me u žarko polje
u polje puno suncokreta
pomozi mi da vidim bolje
da shvatim tajnu ovog sveta

Nauči me da vidim bilje
da vidim seme kako klija
otrgni me od ove zbilje
hoću da biljka budem i ja

Sve što je ikad sjalo
sve što je ikad znalo
kakav je ovaj svet

sve što ti na um palo
sve je to tako malo
kakav je suncokret!

ŽIVOT PIŠE ROMANE

Život piše romane o svemu što se zbiva
a mene nigde nema kao da nisam živa

Život piše romane a ja mu nisam tema
jer tako mnogo snage za moju tugu nema

Život piše romane
a mesto imena moga
ostavlja prazne strane
a ni sam ne zna za koga

NAŠA PISMA

Naša su se pisma mimoišla
žurila sam da ti javim sreću
al po tvojih nekoliko reči
videla sam – više pisat neću

Ja sam pisala
kako molim sunce
da te kao moje srce prati

a ti si pisao
da nemaš vremena
i da ne znaš kad ćeš ga imati

Naša su se pisma mimoišla
sve što sam ti pisala – ne važi
naša su se pisma mimoišla
a ni jedno odgovor ne traži

BREZA NA MESEČINI

Ja nisam tvoga kova
Tebi se samo čini
nisam iz tvojih snova
breza na mesečini

Ti želiš da se vratim
U tvoju ljubav setnu
Da tvoju dušu shvatim
I da me čuvaš sretnu

Ne treba meni nežnost
ni tvojih reči svila
zar ne mogu da se vratim
gde nikad nisam bila

BIĆE BOLJE

Donesi mi brige svoje
i nauči zauvek:
za sve naše nespokoje
ima jedan divan lek

Biće bolje
biće bolje
ne živi se
samo sad
mesto večne glavobolje
samo reci
ponekad

biće bolje
i
biće bolje

Podmiti me poljupcima
obećaj mi skupi dar
Ne donesi nikad ništa
ali reci jednom bar

biće bolje
i
biće bolje

PRIZNALA SAM

Priznala sam da si bolji
laskala sam tvome hiru
da ti bude po volji
a da pustiš me na miru

Nisi bio zagoentka
izdalo me tajno čulo
sve je s tobom od početka
mirisalo na rasulo

Zar ti nije bilo dosta
pusti me ne kvari
idi gledaj svoja posla
a mene zanemari
Pred tobom su druge žene
iza tebe pusto
setićeš se opet mene
kad ti bude gusto

GLAVNI JUNAK

Glavni junak jedne knjige
došao bi da se žali
Divno beše glavni biti
dok me nisu pročitali

Saznali su moje mane
moje tajne moje tuge
pokidali neke strane
i sad pošli da traže druge

Svetu je svega dosta
on čeka svoga gosta
a duša se trudi svaka
da ima svog junaka

JANUAR

Kada više ni za šta snage nemaš
i kada misliš – propala stvar!
Nađeš se opet na početku
jer je došao januar.

Nekad si mislio: Ti i ona
bićete najlepši srećni par
al ona svojim putem krene
a tebi opet – januar.

Ovo je doba baš po meri
jer svaki čovek jednom bar
želi da počne iz početka
a zato služi – januar.

FEBRUAR

Sećaš li se kućo stara
onog našeg Februara

kad smo vitki ko dva paža
bili njena mrtva straža

pratili je kud god krene
sve puteve znali njene

ali celu mladost dragu
bili smo na krivom tragu

Sa koliko dragog bola
plaćala se ova škola

Stari druže Kućo stara
sećaš li se Februara?!

MART

Što su gori vihori
što je moru vir
što su reci izvori
to je duši mir

Ali mira nema
duša moja vri
oluja se sprema
a ne znam gde si ti

Da mi nisi tako mnogo draga
pustio bih da ideš do vraga
jer na svetu žive mnoge žene
ali samo ti si deo mene

APRIL

Istina je život ljudski
a laži su ljudska dela
a nikad nisu posve crna
nikad nisu posve bela

Sve istine čovek stvara
ali ne zna gde je prava
zato vešto vedro laže
a da ga laž uveseljava

Laž ima kratke noge
ali zato ima krila
ona leti ko albatros

kao ptica iz romana
sa dalekih okeana
leti leti kao albatros

MAJ

Upusan si u veliku školu
u život koji traži
da položiš račune
ostani sam i velik u svom bolu
a ljubav tvoja neka diže bune

Vidio si kako pola sveta
od ljubavi živi
a polovina strada
daj prestani da budeš asketa
koji živi samo zato što se nada

JUNI

Juni znači mladi
najlepše doba to je
da vidiš šta se radi
i kako stvari stoje

Juni je tu da deli
a isto tako da spaja
koliko od početka ima
još toliko do kraja

JULI

Ana mi kaže: Priđi bliže
pogledaj ovo moje cveće
sada je leto sad je juli
i nikada lepše biti neće

Ja Ani kažem da sam tužan
što cveće mnogo liči na žene
jer svuda raste svuda cveta
a samo u mojoj ruci vene

Ana mi kaže: Šta te briga
i zagonetne osmehe šalje
da ne bi cveće uvelo samo
ti ga uberi – pa idi dalje

AVGUST

Avgust nema vremena za šalu
i njemu su odbrojali dane
Glavni je na svakom karnevalu
al ne može stići na sve strane

Otkako je počelo postanje
otkad sunce na čoveku misli
avgust zemljom sele blagostanje
Neka sija – predugo smo kisli

SEPTEMBAR

Septembar
sav u znaku Device i Vage
dolazi da nas opomene:
Vreme je kaže
za misli blage
i da se srede uspomene

Septembar
sav u znaku jeseni i leta
sve što je bilo više nije
Rano je
da nas obuzme seta
a kasno za sve iluzije

Sve što je ludo bilo
stalo
da se zamisli
malo
da se nagleda
sveta
dok nije sunce palo.

OKTOBAR

Oktobarske čarolije
sve su deo istorije
za velike i za male
izobiljem svi se hvale

Tad se zbiva ona skaska
kada mrav sa cvrčkom ćaska
Ali što se tebe tiče
pamtiš samo moje priče

Kako sam ti govorio:
budi dobra do oktobra
posle ćemo lako

Znaš li stare običaje
tad se ženi i udaje
i mi ćemo tako

NOVEMBAR

Da se nađe bolje mesto
za Julija i Avgusta
premešten je gde mu je presto
obavija magla gusta

Znaš – novembar – ono nove
to je devet kad se broji
ali on se tako zove
jer mu carstvo ime skroji

Primeri su takvi česti
devet si a jedanaesti…

DECEMBAR

Decembar je nekad bio u sred leta
kad je žega
radio je šta je hteo poštovati
svi su njega
Imao je svoju stražu stekao je slavno
ime
al mu jednog dana kažu:od sada si
vođa zime
Uzmi svoje pa se seli i napravi
tamo reda
tužna srca razveseli u veselim
dospi jeda
Decembar je tužan bio što ne može
da se spasi
on je tada izmislio kako konac
delo krasi.

Tada su svi već počeli da dižu ruke od mene. Bilo im je previše moje jasnoće i dobrih namera. I brige za druge…
To je bio vrhunac Sedamdesetih godina. Moj Urednik na TeVe po kuriru mi poručuje da mu se moja emisija ne sviđa i da je skida sa repertoara. Urednik uredniku po kuriru… Predao sam knjigu pesama. Telefonom mi kažu da je “situacija” i da knjiga ne ide. Za roman su mi rekli da nema papira… Niko sa mnom ne govori. Sve samo poruke iz treće ruke. Starih prijatelja sve manje, a za Nove više nemam vremena… Sve moje ljubavi počinju da se povlače na sigurnije. Polako se povlače. Tajno. Da me ne povrede… Deca su moja – malena, vesela, pametna, zdrava, ali bespomoćna pred velikim svetom koji mene a i njih uz mene ugrožava… Tih godina je bilo slobode svuda na pretek. Svuda i za svakoga. To je opasno. Trudim se da ne slutim rasulo… Da li da dignem ruke od svega ili da sačekam… !? Sačekao sam. Da vidim ko će dokle. Koliko može i koliko još toga ima… Tog dana popijem najžešće što sam imao u kući i sednem među decu da ne bih plakao, i uključimo televizor… Čim se slika izbistri, preda mnom, koji suzdržavam suze, zabruji pesma, poznata, ali nejasna – imaneKA tajnaveZA… Sto hiljada ljudi na stadionu peva sa Bijelim Dugmetom: ImaneKA tajnaveZA… Sto hiljada pevača izgovara u transu moje reči i poručuje meni ništavnom da tonemo skupa sa tom lađom jer sam i ja deo nje…
Tih sto hiljada pevača toga časa spaslo je jedan od mojih sto života…

Novi Sad, 15.1.1992.

TAJNA VEZA

Ima neka tajna veza
za sve ljude zakon krut
njome čovek sebe veže
kada bira neki put

Ima neka tajna veza
tajna veza za sve nas
njome čovek sebe veže
kada traži duši spas

Sidro koje lađu čuva
da ne bude buri plen
tone skupa sa tom lađom
jer je ono deo nje

NE OČEKUJ

Ne očekuj da te iko razume
radi svoje – ti si čovek od zanata
svu nesreću oko tebe što se vije
stvorile su sitne duše iz inata

Imao si ludu sreću da si bolji
Zar još čekaš da si svima baš po volji
Spalio si što je moglo da izgori
Pomogao ko je hteo da se bori
Voleo si ko je znao da ti vrati
Davao si – imalo se kome dati
Plamen prođe a pepeo večno traje
Grejao si na plamenu svoga dara
hladna srca čije sunce davno zađe
Pod pepelom tvojim ima starog žara
za onoga ko bi znao da ga nađe

Al ti ne očekuj da te iko razume
Radi svoje ti si čovek od zanata
Svu nesreću oko tebe što se vije
stvorile su stine duše – iz inata…

GLAVO LUDA

Glavo luda
sve se menja
šta će nama izmirenja
ako srce nije vruće
sve je nemoguće

ko ne želi
da se menja
vole ga iz sažaljenja
pamti to za ubuduđe
sad je nemoguće

promenila
riba more
rob čuvara
zverka gore
kožu zmija
duga boje
a ti samo teraš svoje
zavede me u bespuće
živeti je nemoguće…
zavede me u bespuće
živeti je nemoguće…

LET I PAD

Moj život nosi bure
ta bura ima krila
ta krila sad lete
nose mene iznad sveta
sa kojim se ja ne mirim
zato svoja krila širim

Kad bi bilo nas pet
bilo bi mesta za nadu
ovako usamljen šta će mi let
samo se nadam padu.

PAD I LET

I pad je let i pad je let

Ljudi su deo čuda
koja se zovu luda

takav je svet takav je svet

I pad je let i pad je let

Ako smo svi u padu
onda smo svi u letu

takav je svet takav je svet

I pad je let i pad je let

Čoveku nije dosta
što može preko mosta

On želi let – takav je svet

ZLATNA RIBICA

Lovio jedan čovek ribu
lovio lovio celi dan
pa ulovio ribicu zlatnu
a to će reći – ribarski san

Pusti me – kaže riba mala
ispuniću ti jednu želju
provešćeš život ko niko tvoj
u pravoj sreći i veselju

Zar samo jednu – ribar pita
dosad je uvek bilo tri
kakva su ovo došla vremena
možda i nisi zlatna ti

Vremena ova kakva su da su
Šta te briga – reci želju
i provedi svoj život ko niko tvoj
u pravoj sreći i veselju

E kad je tako kad si takva
Idi neka te drugi hvata
Ja nisam čovek od jedne želje
… I pusti ribu iz inata

PRVO VOĆE

Bio sam dečak i mudrost bilo
u mojoj maloj glavi
da najviše slasti ima u voću
koje se prvo javi

Rastao dečak rasli snovi
ko nebo što se plavi
al najviše slasti beše u voću
koje se prvo javi

Ljubavi išle jedna za drugom
život život pravi
al najviše slasti beše u voću
koje se prvo javi

Video ljude video sveta
išao prema slavi
al najviše slasti beše u voću
koje se prvo javi

I sve je prošlo ostalo samo
u srcu i u glavi
da najviše slasti ima u voću
koje se prvo javi

KNJIGA MOG ŽIVOTA

Knjiga mog života sad se piše
to je knjiga velika i draga
o ljubavi kakve nema više
zato mora ostaviti traga

Knjigu mog života piše duša
koja pamti neke bolje dane
Ja govorim a ona me sluša
zlatnim perom ispisuje strane

Zlatnim perom
zlatno slovo
počinjemo
sve ponovo
što je bilo
sve se briše
što će biti
tek se piše

Knjigu mog života kad shvate
iz nje će uzimati reči
i davati svima koji pate
od samoće teške da ih leči

Zlatnim perom
zlatno slovo
počinjemo
sve ponovo
što je bilo
sve se briše
što će biti
tek se piše

MATURANTI

U životu idu maturanti
na ispit izlazi škola
život je profesor ljut
na vrata starog sveta
kucaju srca nova
da nađu sebi put.

Ne zna za školu za profesore
već za život učili smo
stigli smo na burno more
al još zaplovili nismo

Mi još ništa dali nismo
ali sve se od nas čeka
mi smo kao drugo pismo
što dolazi iz daleka

Šta je bolje a šta gore
mi još svoju rekli nismo
ne za školu profesore
već za život učili smo.

TRUBADUR

Ja ostajem da pevam
i kad prođe matura
jer svet bi tužan bio
da nije trubadura

Vi ćete svojim pute
za svojom zvezdom poći
a ja ću ostati večno
u ovoj svečanoj noći

Vi ćete stvarati čuda
misleći malo na mene
a ja ću pesmom o nama
da čuvam uspomene

Zato ostajem ovde
i kada prođe matura
jer svet bi tužan bio
da nema trubadura

PONAVLJAČI

Bili smo loše sreće
od takvih divnih tema
mi smo shvatili samo
da pravde uopšte nema

Odgovor koji smo dali
niko ne zna šta znači
mada smo odlično znali
ipak smo ponavljači

Škole će večno biti
zato se nama ne žuri
mnogi su veliki ljudi
padali na maturi

Godina je 1975. Bijelo Dugme je kod Rogatice na Borikama skupa sa lovorikama, živelo životom slavnih mladića: Pobegli od rulje, a davali glasa o svom begu toliko da su bili više prisutni ovde nego tamo gde su bili. Šestog juna, ko malo ždrebe koje ne zna na koju bi stranu pre, u Park-kafanu uđe Željko Bebek. Reče mi da se sutra vraća “gore”, pa bi poneo ako imam nešto za njih… Gledao sam ga onako kosmatog, vedrog, asketski mršavog; gledam kako mu se dive, kako mu se obraća i onaj ko nema šta da mu kaže… To je to! On je taj koji ima pravo da nas sve začikava, da se hvali blagostanjem svog sretnog trenutka! Ja, koji sve znam, kad bih upitao – šta bi dao da si na mom mjestu – svi bi sa lakoćom odgovorili – Ništa! A to njemu ne mogu reći, jer on je taj koga mrze a kome se dive u isti mah.
Znao sam šta treba napisati tog 6.6.75. godine. S lakoćom sam to izveo, jer je i mojih pet minuta.

ŠTA BI DAO

Šta bi dao da si na mom mestu:
Da te mrze a da ti se dive
Šta bi dao za veliku gestu
Mesto svoga da tvoj život žive

Šta bi dao da možeš ovako
dići ruku a puk da te sledi
dal bi i ti u svom srcu plako
kao što se moje srce ledi

Budi srećan što si prekoputa
i što nas strašna provalija deli
jer ovo je mojih pet minuta
a pred tobom stoji život celi

CIMCIRASTE ŠAMŠARE

Učio sam reči strane
vagabunde bonvivane
i dolče far njento znao
sav se bio na to dao

Rekli su da nije loše
ali da to nije sve
svetu treba nešto jače
i za javu i za sne

Svetu treba hokus-pokus
mađija end kabare

svetu treba nešto kao
cimciraste šamšare

Cimciraste šamšare
za glande i žedne
cimciraste šamšare
svakome po jedne

cimciraste šamšare
za ljubavne jade
cimciraste šamšare
za stare i mlade

Jer svetu treba hokus-pokus
mađija end kabare
a pre svega potrebne su
cimciraste šamšare…

MAMINA MAZA

Rodila majka mazu
nikom je nije dala
čuvala staklenu vazu
ko da je od kristala

Kad si jednog dana
otkrila da nisi mala
padoše mamini snovi
ko da su od kristala

Da si znala kako svet je fini
ostala bi u svojoj vitrini

A da si ostala mogla si sjati
mami i tati mami i tati

a sad si moja sad si moja
a ja te neću nikome dati

DO POSLEDNJE KAPI ŽIVOTA

Kome je srce mlado
i zna šta je lepota
taj će živeti srećno
do poslednje kapi života

Njegove divne strasti
nikakva nisu sramota
Ljubav je pitanje časti
do poslednje kapi života

Jedan je svet i vek
i troši se lepota
a život teče od prve
do poslednje kapi života

SUSRET

Gledam te dugo i vidim da te znam
Tvoj lik mene negde u detinjstvo nosi.
Ti si neko iz moga života
al ne mogu da se setim ko si.

Gledam te dugo i vidim da si žena
cveće koje poznajem po rosi.
ti si neko iz moga života
al ne mogu da se setim ko si…

STRANO

Napiši nešto lepo
opiši nju i mene
da meni zavide ljudi
a njoj da zavide žene

Ti ljubav imao nisi
i tebi je to strano
al zato o meni piši
i budi moj Sirano

Napiši kako žene
prelaze pola sveta
samo da vide mene
kako sa njom šetam

Napiši sve o strasti
o ljubavi i boli
neka se naša ljubav
proušava u školi

Dečaci neka pate
curice neka ciče
posle svakog časa
i posle naše priče

Ti ljubavi imao nisi
i tebi je to strano
al zao o meni piši
i budi moj Sirano

HLEB I SO

Detinjstvo divno naše
najviše što se voli
nije nam previše dalo
al jeste hleba i soli

Došli su neki ljudi
umorni, bosi i goli
iznesi sve što imaš
al prvo hleba i soli

Ratovi kada su bili
suze i krv se proli
zato u ratu nema
ni hleba niti soli

Najviše soli ima
u krvi i u suzi
zato ga mora biti
u sreći i u tuzi

Kroz celi život s nama
idu neki simboli
a samo jedan je pravi
simbol od hleba i soli.

NEMA VIŠE

Nema više starih bura
pučina se mirna blista
sve ja manje avantura
a više avanturista

Sve ne živi od ideja
neko mora i da kopa
sve je više Odiseja
a sve manje Penelopa

Sve se manje pitam šta je
sve ovo što sada traje
a sve više biva tema
ono čega nigde nema

PROBUDI SE

Probudi se
nešto se dešava
nemoj reći da to nisi znao
i tvoja se sudbina rešava
moglo bi ti jednom biti žao

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava

Probudi se nešto se dešava
ne mogu ti jasno reći šta je
ni laž nije istina prava
al osetim dugo će da traje

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava

Probudi se nešto se dešava
u prostoru izvan naše volje
od ljubavi neko nas spasava
i govori da je tako bolje

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava

LJUBOMORA

S dušom mojom
iz davnina
sa dalekih mrklih gora
sišla je ko zla sudbina
ljubomora
ljubomora
Sve ljubavi
i sva blaga
sve zidove srećnih dvora
srušila se mračna snaga
ljubomora
ljubomora
Došla je da svuda vlada
od ljubavi da strada
Dok na svetu
prepun što je
ne ostanu samo dvoje

LJUBAV NEMA BOLJE DANE

Ljubav nema bolje dane
sve je sad i nikad više
sve što iza toga dođe
dođe samo da nju zbriše

Ljubav nema bolje dane
nema sutra nema juče
to je škola za ludake
koji malo teže uče

Ljubav nema bolje dane
sama kreće sama stane
sama pali sama gasi

Nas uništi sebe spasi…
Nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane

NA MENE SU PRSTOM REKLI

Na mene su prstom rekli
za sve ovo on je kriv
za njega bi bolje bilo
da odavno nije živ

Za njega ne važi zakon
njemu niko nije rod
ko mu pravi duši zaklon
kad ponese bura brod

Neka prizna šta se pita
da ne pravi više sram
kako sme da se skita
i da živi tako sam

Ko to stoji iza njega
ko mu nosi zlatni štit
takva drskost iznad svega
nit je bila nit će bit

Ako takvi uzmu maha
i drugi će dići glas
više neće biti straha
svi će poći protiv nas

Kaznite ga mnogo teže
da za primer bude svim
za stub sramni da se veže
i da gori skupa s njim

Rekli su mi mnogo više
nego što se o tom zna
ali nisu smeli prići
buktinji što večno sja

ZAVIST

Imam problem sa čovekom
(nek ostane među nama)
Obdaren kratkim vekom
i ispunjem zabludama

Svaki čovek cela drama
al još ne zna šta ga čeka
(nek ostane među nama)
Nema leka za čoveka

Od zabluda duša peni
a zavist je kruna svemu:
Nije važno da daš meni
Važno je da ne daš njemu

O TOM – POTOM

Sve što mislim i sve što kažem
ima veze sa životom
ne veruju meni mnogo
a ja kažem
o tom potom

Trošio sam snagu svoju
tragajući za lepotom
živeo ko ružno pače
a čekao
o tom potom

Ne može se među ljude
osmesima i dobrotom
lud i dobar to je isto
dok ne dođe
o tom potom

Nastaviš li tako dalje
lipsaćeš sa nekim plotom
A ja kažem svak zna svoje
zdravo žurim
o tom potom

PATNJA

Patio sam
više nego iko
dok se nisam na nevolje sviko
patio sam
nije bilo lako
onda sam se sredio nekako

Možete li zamisliti mene
kako patim zbog obične žene
kako trčim i nosim joj cveće
kako molim
a ona me neće

Uzeo sam
koliko je dala
poljubio
i rekao hvala
Opet vidim crno mi se piše
jer sad patim što ne patim više.

MASKENBAL

Obuci staru krinolinu
prebaci beli šal
ja ću da sviram violinu
počinje maskenbal

Zaigraj
kao da more šumi
a ti si jedan val
pred svima veliku tajnu glumi
život je masknbal

Nemoj da kriješ lice malo
pusti ga neka sja
nikome do danas nije stalo
sami smo ti i ja

Život je masenbal
svako se krije
ako u sebe siguran nije

Život je masenbal
ako smo krivi
pod tuđom maskom lakše se živi

BAM – BADAVA

Malo nade
malo sumnje
malo slatkog zaborava
to je sve što ljubav traži
ostalo je
bam-badava

Orao sam svoja polja
mirisala gorka trava
želeo sam da me vidiš
video sam
bam-badava

Učio sam sto zanata
znao dušu grubih sprava
slušale su šta im kažem
a ti ništa
bam – badava

Prošao sam teške škole
sipao ko iz rukava
sve mudrosti ovog sveta
a ti ništa
bam – badava

Pitao sam – rekli su mi
gde ljubavni uspeh spava
rekli su mi ali kasno
sve je bilo
bam – badava

A malo nade
malo sumnje
malo slatkog zaborava
to je sve što lubav traži
ostalo je
bam – badava

GREH

Grešio sam mnogo a sad mi je žao
što nisam još više i što nisam luđe
jer samo gresi kad ja budem pao
biće moje delo a sve drugo tuđe

Grešio sam mnogo vežbao da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
Živeo sam grešno i još ću ja se nadam
svojim divnih grehom da usrećim mnoge

Grešio sam priznajem
nisam bio cveće
grešio sam za sve vas koji niste smeli

i sad deo greha mog
niko od vas neće
a ne bih ga dao i kad biste hteli

ZAKOPANO BLAGO

Tražite
tu je zakopano blago
čekalo na vas iz divnih vremena
uzmite
svaki kolko vam je drago
ukrasa sjajnog sa mirisom žena

Najbolje
što su imali da kažu
rekli su ovim blagom što ti nude
kraj njega
nisu postavili stražu
učini s njime šta ti volja bude

Videćeš
jednom da je u tom sjaju
gorčine mnogo radosti i tuge
i sada
s njime sve to tebi daju
ponovo da ga zakopaš za druge

PONAVLJA GREŠKE

Već je vreme
da govorim o svemu
što sam saznao
živeći burno
od ovoga trenutka

Već je vreme
al ja se pitam – čemu
jer još čemo se sresti
bezbroj puta

Ponavljaj svoje greške
i na njima se uči
a mene pusti da pevam
o svemu što nas muči

Pitanja mnoga na svetu
ne traže odgovore
Važno je živeti život
i negde biti prvi

Ljubav se stvara od vazduha
od zemlje i od mora
a čovek živi od zabluda
i plamena u krvi

Ponavljaj svoje greške
i na njima se uči
a mene pusti da pevam
o svemu što nas muči

SVOJE RUKE

Uzeo sam sve u svoje ruke
Odavno je to morao neko
Samog sebe staviti na muke
Do granice i još malo preko

Rešio sam da napravim reda
U svom srcu i okolo njega
Da oprobam kako to izgleda
Dok još nije kasno posle svega

Sve sam dao
Što se moglo dati
Prijatelju životu i ženi

Sve sam dao
Al se mora znati
Koliko je još ostalo meni

* * *

Čini mi se da uzimam više
od života nego što me sledi
u Zakonu o ljubavi piše
što je moje svima više vredi

Mene vodi crni fantom
ja sve mogu i sve znadem
mada nemam pravo na to
od života svoga kradem

Videli ste sve procveta
što je moja ruka takla
il ćeš sa mnom na kraju sveta
il bez mene na dno pakla…

BILO JE LJUDI

Bilo je ljudi i vremena
al nikad nije ovakvih žena
koje se trude da me shvate
i sve što dajem – više vrate

One su meni rekle tužno
– Ne čini ništa što je ružno
A ja sam njima uz osmeh blago
– Činite sa mnom šta vam je drago

Ne mora nigde to da piše
al sve mi kaže da pravde ima
jer ja sam znao da uzmem više
od onog što se nudilo svima

Bilo je dana kad sam znao:
Što nije pravo – nije pravo
al ako sudim po svom užitku
ni one nisu na gubitku

NE BIH MOGLA

Ne bih mogla ne bih htela
još jedanput
iz početka

preživeću mnogo lakše
bez još jednog
crnog petka

Ne bih mogla zato neću
u taj lom
ne treba mi ljubav takva
šta ću sa njom

Ne bih mogla da podnesem
da još jednom
sve izgubim

Ljubav traje dok se kaje
svak za svoje
promašaje

Ni u tvome oku nije
stari sjaj
U njemu se od početka
krio kraj

* * *

Grešio si od prvoga dana
ali tad sam znala da opraštam
a šta imam ja od tvojih mana
osim što ću zbog njih da ispaštam

Grešio si jer si grešne vrste
jer si takav i takvoga soja
Dugo sam ti gledala kroz prste
zato što sam htela biti tvoja

Dodajem ti dodajem
sve što imam ja ti dam
svoje zlatne odaje
ja pred tobom otvaram

Dodajem ti dodajem
ali mora da se zna
šta li tebi ostaje
kada svoje uzmem ja…

ROMANTIČARI

Reci mi pravo druže stari
ko su bili romantičari

kakvi su oni morali biti
kad nisu bili kao ja i ti

Ako su bili kako se hvale
šanse im nisu bile male

Bili su lepo mladi i ludi
više ideje nego ljudi

Svi su imali u duši vraga
zbog toga od njih nema ni traga

Đavo je smislio greh
da ljude kvari

a za to plaćaju ceh
romantičari…

HAZARDERI

Mi koji smo ko anđeli
popadali
u prostore izobilja

sve smo brzo prokockali
pre doskoka
i pre cilja

Mi koji smo niotkuda
ni iz čega
prosto nikli kao trava

ničega se ne sećamo
a već željni
zaborava

Još letimo još lebdimo
isto kao
prvog dana

još čekamo na svečano
otvaranje
padobrana

POLA MILIONA ŽENA

Pola miliona žena viška ima
u prostoru kojim luta
duša moja

Siguran sam da si i ti među njima
okružena veličinom
nespokoja

Pola miliona žena kakva slika
Otkuda u srcu mome
ti podaci

Svaka od njih čeka Princa Pobednika
a dočeka da dođemo
Mi prostaci

LUDO I NEZABORAVNO

Ne uzdiši u mom zagrljaju
Zli duhovi mogu da čuju
Priveli smo našu lađu kraju
I sad mirno čekamo oluju

Ništa nije za vek vekova
Sve što imam to je ludost ova
Mladost kakve ne beše odavno
– Beše ludo i nezaboravno

Jednog dana u godine teške
Kada sednem da saberem greške
Smeškaću se i hvaliti javno
– Beše ludo i nezaboravno

TRAŽIM SPASA

U muzici tražim spasa
Zaljubljen sam
Noć je letnja
Mojoj ruci oko pasa
Treba jedna
Žena setna

Mesečina gde da nađem
Zaljubljen sam
Šta ću s tobom
Potonuće moje lađe
Skupa s rekom
i tegobom

Po pravilu – tačka devet
Zaljubljen sam
Stana peta
Uvlačim se u tvoj krevet
I budim se…

Kakva šteta!

PRESOVAN CVET

Knjigu sam zlantu listala
nešto da dušu odmori
i našla presovan cvet

na tom se mestu otvori
i poče da me zaziva
u ono vreme lakoće

kada se mladost razmeće
pa neće i što hoće

Sećam se one sreće
mogla sam da poletim
al ko mi cveće dade

Ne mogu da se setim

Naviru uspomene
kao zvezde iz tame
a suvi cvet me gleda

i mnogo liči na me.

SVAĐA

Na mene si gledao popreko
Reko si – Budi i ti Neko

A to meni nije teško biti
Samo kad bi Neko bio i ti

Ja sam tebe hvalila
pred svima
I što nemaš lagala sam: Ima !

Tako lažuć stigli smo daleko
Po meni si i ti sada neko

Ne vređaj me ne pravi skandala
Ni za tebe više nisam mala

Među nama računi su čisti
Svađamo se zato što smo isti.

IGRA

Igramo se ko će koga
ko će kome stat u trag
igramo se osim toga
ko je kome više drag

Igramo se ko će više
ko će kome na rep so
kome li se crno piše
igramo se – to je to

Igramo se šale radi
podižemo urnebes
igramo se jer smo mladi
bolje frka nego bes

NA TRAPEZU

Gledamo se kao u groznici
u cirkusu na visokoj žici

Sve zavisi dok padam u luku
hoćeš li mi pružiti ruku

Hoćemo li pokazati svima
kakav magnet u ljubavi ima

ili ćeš me pustiti na kraju
da uživaš u mom promašaju

* * *
Na sve sam bila pristala
tugu na tugu slagala
Mnogo sam luda ispala
što reči nisam vagala

Za njega sve sam stvorila
za sebe samo sam disala
crnu knjigu ostvorila
sama se u nju upisala

Sada bih samo vriskala
što častan život vodim
a opet nisam čista

Na sve sam bila pristala
i da se ponovo rodim
opet bih bila ista

NEVIDLJIVI ČOVEK

Da sam nevidljiv i da me nema
a da se moja senka kreće
kroz mlaku maglu teorema
kroz mladi vetar u proleće

U svako doba na svako mesto
nevidljiv stižem sa malom zlobom
jer svi se čude gde sam nesto
a niko ne zna da sam s tobom

Nevidljivi svetom vlada:
Ko me mrzi – nek strahuje
Ko me voli – nek se nada
neka viče – tu je tu je!
Ko me mrzi – nek se boji
Ko me voli nek se divi

Jednog dana dragi moji
svi će biti nevidljivi…

LEPTIR

Leptir je cveće koje leti
uživa kratko u živoj zgodi
ne može ničega da se seti
on živi samo da llubav vodi
Leptir je cveće koje leti

Prošara vazduh ukrasi sliku
od sreće ne zna šta da radi
sličan je vedrom umetniku
što vek provodi na estradi
Prošara vazduh ukrasi sliku

Prošlost je teška iza njega
ličinke neke što lišćem mile
jajašca žuta ispod snega
i lutkice ispod svile
Prošlost je teška iza njega

Produži život ako se vine
u žarkoj želji za slobodom
Ukrase njime svoje vitrine
kad ga probodu sjajnom čiodom
Produži život ako se vine…

ZODIJAK

Noćnim nebom iznad mraka
kruže znaci Zodijaka
svije gledaju sa visine
i utiču na sudbine.

Prvo ide stari dasac
Vodolija vatrogasac
za njime Ribe namiguše
rečne štuke morske skuše

Ovan vežba gimnastiku
da postane ravan Biku

Neke vežu neki lanci
pa su skupa ko Blizanci

Rakov izum svud se štuje
on unatraga napreduje

Lav Devici po bontonu
Vaga tačno Škorpionu

zato Strelac gađa Jarca
Al ne dođe do udarca
jer sve kreće kao prije
ponovo od Vodolije…

VEČERNJA ŠKOLA

Ljubav je večernja škola
u koju idu maze
mangupi oba pola
sposobni za ekstaze

Ljubav je večernja škola
danju se samo mašta
a noću vrišti od bola
voli mrzi i prašta

Ljubav je večernja škola
nauka nježna i gruba
tu niko proći neće
ako napamet buba

Ljubav je večernja škola
ludost je glavna tema
raspored sati ne važi
popravnog ispita nema

Ljubav je večernja škola
vesela promenada
i ko je pao – prolazi
i ko položi – pada

KARAVAN

Sunce zađe
pade dan
sve je prošlo
samo još ide karavan

Sve su sile protiv nas
hladna noć i da laje pas
a prolazi karavan

Pas laje
vetar nosi
zato pas laje niz vetar
da se dalje čuje glas
kako laje jedan pas
a karavan prolazi

Mi nosimo vama hleb i so
pas laje jer ne zna za to

Šta bi dao kad bi znao
da karavan zato ide
da i psi sveta vide

Sve su sile protiv nas
hladna noći laje pas
a prolazi karavan

MILICIJA

Milicija ima dobrih strana
što je lepa mlada i okretna
dobroćudna i naoružana
pa su djeca sigurna i sretna
tako mlada lijepa i okretna

Njihov poziv ima dobrih mana:
Kad je kiša blato ili zima
a lopovi dođu toga dana
moraju se igrati sa njima
bez obzira kiša blato zima

Milicija trenira strogoću
kao glumci pred uloge teške
da ne bude sve kako ja hoću
ako volim da ponavljam greške

Milicija trenira strogoću
da ne bude sve kako ja hoću

ŠPIJUN

Ima stvari koje ne sme niko znati
naročito kad se sprema neka buna
Za te stvari ni rođena ne zna mati
al ne možeš da sakriješ od špijuna

Špijun ima memoriju oštro oko
po nemaru našem svuda on se mota
To je zverka koja puca navisoko
i nije joj mnogo stalo do života

Špijun ima strast bolesnu da sve sazna
on je hrabar a svake se senke plaši
na kraju ga ipak stigne strašna kazna –
uhvata ga – il njegovi ili naši

JA ZNAM

Pitajete mene gde se sakrilo sve što se
sprema
pitajte kako će početi ono čega još nema

Ja znam sve odgovore na tako krupne
stvari
za koje pitaju mladi a mudro ćute stari

Ja sam probao vatru ona je ljuta i vrela
ona živi u meni i bije iz moga čela

Ja sam probao vodu u ledu i u prahu
ja sam pobednik i živio u strahu

Ja sam vidio čudo što prema svetu
baulja
al neću da vas plašim jer nisam takva
hulja

Vi se volite nežno u sjaj ljubavne tame
i samo malo pomalo ponekad mislite
na me…

BUDI JAČA

Neću više da se igram toga
Nešto mi je drugo na pameti
Čini nešto od života svoga
Budi jača pa mi se osveti

Doseti se svake moje mane
Svega što si nekad znala kleti
Naljuti se kad pomisliš na me
Budi jača pa mi se osveti

Zaboravi da te volim žarom
Od koga se može i umreti
Obraduj me samo jednim darom
Budi jača pa mi se osveti

* * *

Ne žalim se živeo sam dugo
Imao sam zašto i za koga
I sad ne znam šta da radim drugo
No da berem plodove od toga

Živim svoje
I nek drugi žive

Skretao sam pažnju na lepotu
Uzimao sebi veći dio
Sadio sam ruže po životu
Da ih bere ko god bude hteo

Živim svoje
I nek drugi žive

Ja sam stao na svoj kamen ludi
Mom životu nećeš naći manu
Učio sam od pametnih ljudi
Da ne idem na njihovu stranu

Živim svoje
I nek drugi žive

* * *

Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo oblećeš
kao leptir oko moje tuge

Ima nešto u tom što me nećeš
nešto čemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači – ne zaborvi me

Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umreću…

Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću…

CIRKUS

Gutam vatru krotim lava
letim na trapezu
iznad vaših ludih glava
šitim zlatnu jezu

Strašću vrhnih manijaka
moju smelost masa prati
Svet navija za ludaka
da svoj život obogati

Svi čekaju da otkačim
da probije telo mrežu
da udarim svim i svačim
o zemaljsku silu težu

To će biti bum-bumova
za udarne kolor strane:
pada jedan od klovnova
da ulepša naše dane…

SUPARNICA

Suparnica to je žena
koja hoće što ja hoću
ispruža se ruka njena
da me gurne u samoću

Ona neće ljubav tvoju
hoće mene da istisne
Uzmi drugu bilo koju
a nju pusti neka svisne

Ako sam ti ikad išta
značila u tvom životu
nemoj s njom
nemoj s njom
uzmi drugu bilo koju
neku strašnu kao grom
al molim te
nemoj s njom

Nije mi do tebe stalo
nisi mi ti neko cveće
al kad je njoj naum palo
da te otme – e baš neće

SAMOĆA

Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se tepo živi noću
od tišine i opasnih snova

Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih želja
od lepote izvora svih žala
od ljubavi i od prijatelja

Povlačim se a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nađu kad i njima bude
zakucala samoća na vrata

TO SE TRAŽI

U moj su život padobranom
odnekud pali neki dečaci
Došli sa svojim tajnim planom:
Hoće da budu moji đaci

Ja nisam hteo ni da čujem
poroka puna duša moja
pa nema smisla da ih trujem
gorčinom svoga nespokoja

al za njih razlog moj ne važi
Svi viču samo:
To se traži
to se traži…

Naša je kuća puna morala
tata i mama
bez skandala
bez skandala…

Hoćemo malo ljudskih zala
velika ljubav što si je dala
Izmišljaj mudro
osmisli laži
jer i sam znaš
da to se traži
da to se traži…

Redovi stoje pred mojom školom
kao na nekoj počasnoj straži
I ja ih trujem svojim bolom
a oni vrište:
to se traži
to se traži…

IGRAČKA

Pristao sam da budem igračka
da prodajem dušu vragu svome
da ostane samo crna tačka
posle ovde igre kad me mirno slome
pristao sam da budem igračka

Mislio sam da se zveri boje
ove vatre koja trag mi prati
a sad nosim kako mi ga skroje
po meni se ništa neće zvati
po meni se ništa neće zvati

Zablude sam prestao da brojim
nemam kome da se vratim kući
dokle pevam dotle i postojim
prijatelji bivši i budući
pamtite me po pesmama mojim

ZA POJAS ZADENI

Imam snage
ali neću više
svega mi je dosta i previše

Rešio sam
i nek tako bude
sinoć su mi došle moje lude

došle lude
pa govore meni
svirao si za pojas zadeni

Što je bilo
bilo je zaprave
zar ti nije svega preko glave

živeo si
kako ti želeo
pevao si tužne veselo

sve ostavi
novim putem kreni
Svirao si za pojas zadeni.

OVAJ TREN

Mogao sam biti lep i mlad
makar ovaj tren
makar ove noći
dok je svuda miris njen
mladosti njene goropad

Mogao sam biti lep i mlad
ali čemu to
kad je mlada žena
ona svakog trena zna
da sama sebi sja

Stara stvar je biti lep
biti mlad
bio sam to
čemu ponovo nemam mir
i biti slep
ne znati svet
voleti ludo
ponovo imati smešni žar
ponovo biti smešno čudo
stara stvar
stara stvar

RAČUNI

Počeo sam da svodim račune
da vidimo u kojoj sam fazi
odavno bi hteli da me zbune
al ne mogu jer sam još u snazi

Računa se da sam bio zverka
i da nisam imao problema
stavlja mi se poneka zamerka
ali u njoj ništa bitno nema

Razbojnici ogrezli u slavi
od mog srca naprave čitanku
da prouče lekciju ljubavi
u pećini na tajnom sastanku

Od mene su napravili čudo
ni pas maslo pojeo me ne bi
svi veruju da ih volim ludo
dok ja pesme pevam samo sebi

ŠTA JE TU JE

Ništa više nije čudno
protiv vetra i oluje
pevati je uzaludno
šta je – tu je
šta je – tu je

Mislio sam sve će stati
kad se moja pesma čuje
svi će sa mnom zapevati
šta je – tu je
šta je – tu je

Činilo se biće lako
od mene se očekuje
jer ne može svako tako
šta je – tu je
šta je – tu je

Sad je kasno da se kaje
meni to ne dolikuje
uzaludno – pa neka je
šta je – tu je

MLADIĆI

Ostaće posle mene Praznina da prkosi
i vaša luda želja da uskočite sveži

al biće kako bude kako vas đavo nosi
i videćete sreću Prazninom kako beži

Probajte divni Mladići
Nema krivoga puta
Neko će ipak stići
Iako zasad luta

Ni sreća sama ne zna
Kojim putem da ide
Neki će možda moći
Izbliza da je vide

Probajte divni Mladići

Zima

Stajao sam tako, pokraj puta, zavejane ulice, osluskujuci pahulje koje prolaze, kovitlaju se na povetarcu, stapajuci se sa zaslepljujucom nocnom belinom. Platinasto-zlatna boja ulicnih svetiljki rasipa sjaj na parcicima sledjenog neba sudarenog sa monotono sivo-plavim asfaltom bljestavo bele nijanse izazivajuci osecaj vedrine u sumornim, zimskim, ledenim danima.

Svakodnevica – jedan obican dan

Dan obicno pocinje budjenjem, najcesce. Probudim se tako ja jednog jutra, kao i svakog drugog, ustanem, iskocim iz kreveta i pomislim: “Zasto sam ustao”. Odgovor ne mogu da znam. Bitno mi je da sam ja na nogama i da cu da se spremim da uradim nesto vazno tog dana. Od te ideje odustajem u narednih 5 minuta. Odem to WC-a da nesto proverim. Unutra nista novo. Zmurim i sanjam i dalje. Dal nesto osecam? Ne verujem. Jer se ni ne secam. Kao i svaki dan, mora da se doruckuje, ali sta? Komplikovano pitanje, jos komplikovaniji odgovor. Ne razmisljam mnogo sta mi se jede, a sta ne dok jos uvek sanjam i u toj situaciji uzimam pastetu koju je neki proizvodjac nazvao “Milica”; kazu da je zdrava i da nema mnogo noktiju, kose, loja, sala u njoj u sta ni ne verujem nego samo jedem. Namazem jedno pa drugo parce. Na dnu konzerve od pastete uvek mi skrene paznju nesto crne boje. Ne znam sta je, uvek to odvojim ili bacim ili namazem, a ostatak pojedem. Ostanem jos koji minut za stolom da bi gledao u nista. U neku tacku koja ne postoji. Mozda je to neka tacka koju uopste i ne vidim; no vazno je da gledam u nju tako. Ustanem, odem da operem zube i osecam neku blagu hladnocu iznutra koja me prozima, jer sam trebao da idem kod zubara, ali nemam neku zelju da odem. Sve dok ne odem, vec kad sednem na stolicu, sve bude lepo.  Vratim se opet u krevet ne bi li izgubio malo vremena i odmorio se i pre svega izvrsio izlazak iz stana na tenane, sto bi rekli. Ukljucim televizor i gledam nesto. Ne mogu da se setim sta, al moze biti da su to neki muzicki spotovi ili mozda neka serija. Televiziju gledam samo tada, tih 15 minuta pred izlazak i odlazak na posao. Neprestano gledam u sat i cekam pravo vreme za polazak i kad ga docekam, obicno zakasnim tamo gde sam krenuo. Oblacim se, a garderobu ne menjam danima, jer ne znam sta bi drugo obuko. Najradije bi kupio 50 istih kosulja i jos toliko istih pantalona i to nosio do kraja zivota. Dobro; dela zivota. Sad i da se naspricam i nekim dezodoransom. Pa obuci patike. Sednem na malu stolicu koju neki zovu “skemlija”, neki “samlica” dok treci “hoklica”. Ona je previse niska da se uvek pitam sto nisam seo na pod nego uzimao stolicu i dupetom gadjao tako malo povrsinu, bar 5 puta manju od moje straznjice. Sednem i u tom trenutku me farmerke pritisnu po mudima, prvo desno pa onda i levo i sta da radim osim da uzdahenm, pa se ispravim malo pa ih povucem na dole ka nogavicama i pokusavam da smanjim te bolove koje danas svaki muskarac verovatno mora da trpi, a i sta da radimo kada su nam nametnuli modu americki kauboji. A uz to me i mobilni telefon pritisne u dzepu ne bi li povecao dozivljaj FARMERKI. Samo da ustanem i bice bolje. Izlazim, zakljucavam stan, al toga nisam ni svestan, pa se vracam da proverim. Proverim, al opet zaboravim dal sam proverio, al se vise ne vracam. Pozovem lift. Ujutru, vecina ljudi idu na posao, tako da lift prolazi moj sprat i nastavlja gore da pokupi nekog ko ga je pozvao. Tako rade liftovi. Uvek se pitam ko ce da mi bude saputnik. A nemam neki obicaj da se radosno i veselo javljam komsijama u liftu, pa ni komsinicama. Jutros je bio celavi komsija sa 16og sprata. Uvek je prijatan i tako izgleda dobrodusno. Vidim da ni njemu nije neko odusevljenje da se javlja ujutru. Uglavnom izlazim sta starijom komsinicom, zenom, gospodjom, takode sa visih spratova koja uvek nosi dve tri pune kese, ali CEGA? Uvek sam se pitao gde radi ta zena kada nosi sve to.Nekad mi skoro na vrh usana bude da izustim: “Izvinte, a gde sta vi radite”. Al ne, nece se to desiti. Znam da ima i cerku sa kojom sam se ranije spustao liftom, a u zadnje vreme je i ne vidjam. Mozda je 6,7 godina mladja od mene, ako ne i vise. Ruznjikava je poprilicno za moj ukus.  I dok izlazim iz lifta osecam onaj hladan ili topao vazduh, sve jedno koji, jer ga u liftu nema. Zakopcam jaknu, i mislim se dal da preprecim preko brda ili da idem okolo, jer sam sada naviko da idem preko pesackog prelaza umesto da tricim preko ulice sa nadom da ce me promasiti vozila i da cu stici ziv na stanicu. Prelazim preko malog brdasca na kome je cesto blato i pseca govna; vise i ne pravim razliku, nego se tek kasnije oseti ta razlika. I jos da napomenem, sto se lifta tice. Izvesni komsija koji je verovatno par godina mladji od mene, nosi prsten na palcu, reko bi da je pedercina. Nikad se nikom nije javio u liftu, i uvek izleti iz zgrade velikom brzinom, Nikad ne ide kracim putem, nego kruzi oko zgrade da bi doso na isto mesto gde i ja, al kasnije. Mislim se, dal on to mene izbegava. Onda ga vidim kako ulazi u neki poveci kombi i odlazi u nepoznatom pravcu. Ja produzavam ka semaforu i cekam zeleno svetlo za pesake sa nekolicinom ljudi sa zaledjenim facama; verovatno zbog spavanja, neprobudjeni. Z druge strane ulice se nalazi zgrade, a sasvim slucajno je bas tamo istok i jutarnja terapija suncem dakako prija. Zazmurim i pustim da mi sunce greje oci kroz kapke nekoliko sekundi dok se ne “otvori” semafor. Zgazeci prvi korak na asfaltu/kolovozu, u trenutku pomislim da li je uopste zeleno svetlo, jer ujutru tesko razlikujem boje, te dve. Presavsi na drugu stranu, uvek odem do kraja trotoara na kojoj su mermerne kockice i gazim u svakoj pokusavajuci da promasim linije, sve dok ne dodjem do stanice na kojoj izbezumljeni ljudi stoje cekajuci tramvaj, autobus il’ mozda nesto trece. Svaki put mi se cini da cu mozda videti neku poznatu facu, kao ranije sto se desavala, dok sam bio student, pa sam zajedno sa poznanicima ili komsijama isao na faks/visu skolu. Ali toga vise nema. Udjem u tramvaj, stanem pored prozora na kraju, ali cesto mi se tu uvali neko i prikaci za tu sipku i onda u trenutku pomislim “jaoj”. Dok tramvaj polako klapara i ispusta zvuke kao sto su bzzzzzziiiiiii, bzIIIIi, gledam tako kroz taj mutan prozor, ne mutan jer je prljav, nego samo mutan, kako ulice prolaze, ljudi ostaju na njima. Most preko reke koja je nekad zelena, nekad zuta, ima neku posebnu draz i zvuk tutnjavine. I dalje gledam u zlatno sunce na ivici neba tik ispod nerasanjenih oblaka na horizontu. Misli mi lutaju velikom brzinom pa i ne znam gde odu. Na kraju kada tramvaj predje taj, najstariji most u gradu, sve to nestane, ljudi izlaze, ljudi ulaze, ja i dalje ostajem, posmatrajuci ih. U blizini te stanice se nalazi fakultet, pa gledajuci studente kako idu dal na predavanja, dal na ispite, setim se kako sam ja u moje vreme, a oni, onako, poluzabrinuti, poluzbunjeni, verovatno sa nekom nadom u bolju buducnost, sa nadom da ce jednog dana postati nesto, da ne studiraju tek radi ubijanja vremena, odlaze i nestaju. Tramvaj stize do zeleznicke stanice i pitam se uvek dal ce da udju kontroleri karata, no u zadnje vreme ih nije bilo. Neprijatno je kada nemate kartu, a imate pare da je kupite, samo vas mrzi. “Mrzi” je prava rec. Na toj stanici vrlo cesto vidim unjkavu devojku, lici kao da je starija od mene, al mi je toliko odvratna, da ne mogu da prestanem da je gledam i analiziram tu negledajucu facu, usta, oci, kozu. Potseca me na izvesnu osobu, pa je moguce zbog toga. Polako, doso je i moj red da se spustim iz gradskog saobracaja i uputim poslovnoj zgradi. Visoke stepenice ulivaju nesigurnost pri izlasku iz tramvaja pa sve polako se drzim za sipku tj. gelender pazeci da ne ispadnem, jer se desavalo. Na stanici, ljudi idu haoticno, svako na svoju stranu, neko na moju, neko na suprotnu, a pokusvajuci da ih izbegnem, odustajem, i idem samo pravo, pa sada oni mene pokusavaju da izbegnu. To je valjda tako i logicno. Jutarnja uzbrdica je veoma naporna, noge kao da posustaju, a srce ubrzano kuca. Najradije bi stao ili seo na trotoar da malo odmorim, pa posle da nastavim dalje, al izlazim nekako uz to brdasce. Priblizavajuci se zgradi, vidim sve vise poznatih lica sa posla, kolege, ili prolaznici, cistacice, obezbedjenje. Svi oni mene znaju, neki i ime, al ja njih slabije. Izbegavam da se bilo kome javljam, bas ako moram, tj. ako se meni neko prvi javi, da ne bude da sam prost ili lud, lud jesam. Vec tri godine ne cekam lift zbog guzve i guranja i tog pozdravnog javljanja i otpozdravnog pri izlasku, vec idem na deseti sprat peske. Vec zadihan ispred lifta na svom spratu vidjam koleginicu koja kaze “svaka cast”, ja obicno kazem “hvala” i gleda me kao da mi se divi sto idem peske, a nisam jedini koji ide peske. Vec u hodniku pred kancelarijom, ili kako je zovu “podmornicom”, pocinje “zdravo”, “cao”, “de si”; kao da ih nisam video ko zna koliko dugo, a svega je proslo 24 sata, a i manje. Nikad nisam znao zasto se ljudi javljaju jedni drugima ako se ionako svaki dan vide. Dal je to neka vrstapovezanosti i bliskosti ili je samo deo neke kulture za koju ni ne znamo odakle potice.

Prosto, i bez pozdrava mozemo da razgovaramo. Za vecinu i ne znam kako se zovu, pa, bez obzira, razgovaram sa njima. Tako protice jos jedan obican dan. Gubeci vid za kompjuterskim monitorom, sedim, radim posao koji vise i ne znam koji je, niti znam sta radim. Kada mi neko nesto i kaze da uradim, uradim, a i ne secam se da sam to uradio. To je ona neka monotonija zivota bez zara bez vatre koja razbuktava volju za daljim saznanjima, za nekom karijerom, za tim da budemo bolji od samoga sebe, takodje i od drugih. Kao da se sada sve desava samo zato da bi docekali penziju i zavrsili ono zbog cega smo dosli na ovaj svet. Dan prolazi, a iz razloga sto u podmornici ne postoje prozori, ne bih mogao da znam koji je deo dana da nemam sat na mobilnom telefon(da, ranije su mobilni telefoni bili i bez sata). Takodje, kazaljke na satu u podmornici pokazuju pravac u nebo, a u meni se sprema onaj osecaj da izadjem, udahnem kiseonik, u odem na rucak, ili uzinu. Ponovo kroz hodnik, opet vidim iste neke kolege, al sada samo klimnemo glavom kada se vidimo bilo na hodniku, ili ispred lifta. Zasto li je to tako, ne znam. Vidim da vecina humanih oblika postojanja komunicira i prosipa raznorazne price tokom dana, dobacuju jedan drugome; nekako su vezani. Na osnovu svega, zakljucio bih da ja ne zelim da se vezujem za ikoga u svom radnom okruzenju. Secam se kada je jedan kolega koji je radio sa mnom i sa kojim sam imao teme za razgovor, otiso u drugu sluzbu koja se ne nalazi na istoj fizickoj lokaciji kao i ova, sutradan vec nisam ni znao da je ikada bio ovde i radio. Covek samo ne treba previse da se unosi u zivot, jer ce kasnije tesko da se odvikava, kao na zavistnosti od hemijskih supstanci. Al opet, ako se ne posveti ceo, svemu, ili bar necemu, onda ne znam zasto bi i ziveo. Sa manje svesti, kao zivotinja; blagi osecaj egzistencije medju ostalim zivim bicima. Koracam polako, nogu pred nogu, gledajuci u prelivene sive boje asfalta, ka restoranu kineske brze i one malo sporije. Semafor odbrojava sekunde, dok nas nestrpljiv narod, vec 10 sekundi ranije stupa na kolovoz, i ja, naravno, za njima. Ulazim u restoran, a gospodja koja tamo radi vise gotovo da mi se i ne javi. Samo klimne glavom i to je sve. Dve godine odlazim u isti restoran i svaki dan narucujem isto jelo, pod rednim brojem 40. Nekada mi postavi pitanje “ovde?”. Nekad kazem “nosim”, nekad “ovde”. Mada i ona vise zna za gde. Kada ne jedem “ovde”, onda izadjem u parkic pun psecih govana, jer je svaki parkic pun psecih govana, neki i ljudskih. Cak je i trotar u centru grada pun istih. Naparavajuci se tako, gutam pirinac sa nekim mesom i povrcem iz zamrzivaca gledajuci u zemlju, ako je to zemlja. Obaveza mi je da nakon jela odem do samoposluge i uzmem cokoladno mleko da zalijem i zasladim pirinac, a mozda i uzmem nesto slatko ili neki gazirani sok. Vratim se ponovo u zgradu, na radnom mesto i pitam se “sta sad”. Cini mi se kao da ne znam sta da radim. Posla ima, al se obavlja kao da ga i nema, mehanicki. Razmisljam o tom zivotu koji tako prolazi, sve brze i brze a nikako da prodje. Verujem da je to zbog hrane i dok mi je sva krv otisla ka zelucu radi varenja, da je mozak ostao onako, prazan i da radi usporenije, bezmislenije. Ne znam. Ne razumem se. Ulazim u poslednji sad radnog dana koji najsporije prolazi, ali bi cak nekad voleo da prolazi zauvek, jer cesto ne znam kuda bi isao posle.

Volim da se prosetam peske kroz grad i gledam kroz ljudska bica koja se krecu. Ako mene neko pogleda, rado skinem pogled i nadam se da nece niko nista da progovori, da mi kaze, npr. “moze li malo gore”, u slucaju gradskog prevoza, ali, idem peske, pa i to vesto izbegnem. Vrlo cesto mi u toj setnji me iznenadi iznenadni plan koji je vec i ustaljen, a to je odlazak kod jednog, drugog ili treceg druga, prijatelja, da bi radili jednu, drugu ili trecu stvar koju uvek i radimo. Prelazim most peske i gledam u zelenu vodu reke koja prolazi, protice, Ona uvek protice i nosi tu vodi. To je ista voda! Ona ista sto je nekada prosla vec tim koritom, opet se popela u nebeske visine, skupila tamo i opet pala kao kisa. Prodje mi misao kroz glavu kako bi lepo bilo skakati sa mosta. Ali, znam da nisam neki skakac. Tacnije, jednom sam u zivotu samo skocio kada sam bio na moru i nezgodno pao, lupio stomak pa mi je bio crven ceo dan. Ranijih godina su bili redovni skakaci sa tog istog mosta. To je bila tradiciji. Danas, samo nekolicina samoubica, onih ozbiljnih koji lete na dole do betonskog setalista, ili onih koji vole da se segace i privuku paznu pa skacu u vodu. Samoubice se radjaju, a skakaci vezbaju. Nekad mislim da vezbam skokove, i da se onda pravim vazan kako skacem sa mosta pa da ljudi pomisle da sam samoubica, a ja ustvari samo volim da skacem. Medjutim, brzo odustanem od te ideje i nastavim dalje preko mosta do kraja, i jos malo do kuce. Cesto ne odem kuci jer se nadjem sa drugarom kome se takodje ne ide kuci, ali ode samo da bi se javio ukucanima da nece da bude kuci. U tom se mislim kako bi mozda lepo bilo imati neku devojku pa otici kod nje na mazenje, gladjenje, seks ili nesto slicno, neku bliskost, neki balans hormona, pa oda brak. I kada mi prodje ta rec kroz glavu, “brak”, ceo zivot sevne u jednom trenutku. Ne znam zasto, mozda nisam jos spreman za te stvari ili se osecam kao da sam to odavno i preziveo sa bivsom devojkom, takozvanom “pokojnom” i sada se pitam, cemu to ponovo. Devojka dodje i prodje, prijatelji ostaju. Tako kaze neka izreka. Cesto i prijatelji nestanu. Sve nestane, covek kao pojedinac ostane dok i on ne nestane, i onda sve tako ispocetka. Tako kaze zen filozofija. Sunce izlazi sunce zalazi, a onda opet trci na mesto odakle izlazi. Reke teku u moru, a more se ne prepunjava. Odakle teku reke, onamo se vracaju da ponovo pocnu svoj tok. I niko ne moze reci da se oci nisu do sita nagledale i usi dovoljno naslusale. Sve je vec odavno pre nas postojalo, samo od proslosti ne ostade ni spomena, kao sto ni u buducnosti nece biti secanja na ono sto ce posle doci. Tako otprilike zvuci ta zen religija ili filozofija. Sve je nista i treba u tome uzivati. Nikad nisam mogao to da shvatim, verovatno nikada i necu, a mozda ocu kada “odem”.
Nasavsi se sa drugarom, vec je sve poznato. Idemo do njega, kupujemo gazirani sok koji se trenutno zove Pepsi, onda me on pita “gde cemo”, ja predlozim kod drugog druga ili treceg, on se slaze, daje mi kljuceve od kola da ga vozim, ili mu ja trazim da bi vezbao voznju, jer svoja kola nemam, jer mi ne trebaju. Odlazimo na vec dobro poznata mesta, a razmlisljam kako je bilo zanimljivo kada smo isli prvi put, pre oko dve godine i pitam se “zasto uvek ne moze da bude kao prvi put” i to je pomisao koju niko nikad ne bi trebao da proturi kroz svoju glavu, i, da, bice srecan. Nikad nije kao prvi put, niti je poslednji put zaista poslednji. Kazu da prva ljubav zaborava nema, nista nije kao prva ljubav, poenta svega je to “prva”, i kako ponovo da bude prva. Najteza je poslednja ljubav. I jos, ako je ta prva i poslednja.
Odvezemo se kolima tamo vamo, kroz sume i proplanke, do ovoga ili onoga. Odvezem ja njega njegovim kolima kuci i ja se vratim autobusom. Dan se priblizava kraju, ali ne bi tek tako da ga zavrsim. Dok se vracam autobusom, sine mi ideja da bi mogo da zovem nekog drugara da malo prosetamo po gradu. On se javlja i naravno hoce. Predlaze da odemo da pojedemo po palacinku u kafani u pozoristu. I pomisljam da cu se opet ugojiti osamnaest kilograma, al, avaj! Prestajem da brinem zbog toga, iznenada i sve bude ponovo lepo. U kafani vidimo osobe zenskog pola i krecemo sa komentarima: “grobina”, “nerast” itd. i takodje “dobra”. Standardni muski komentari. Napamet nam ne bi palo da pridjemo i bilo sta dobacimo, komentarisemo nego samo gledamo tako iz pozadine i naravno, uvek nam bude zao sto nismo stupili u kontakt, al neka. Mnoge stvari u zivotu treba namerno propustiti. Dal je to namerno ili slucajno, to niko ne moze da zna. Zna se samo da se nesto mora desiti i ako ce se desiti desice se odma ili kasnije, al hoce, dok neke ne mozemo ni da pratimo ni da ceznemo ni da proganjamo, naprosto beze i izmicu kroz prste. Sto vise jurimo za zivotom on vise bezi. Kada mu stanemo na put, on nam se suprotstavi i nastaje borba, ako idemo iza njega, onda zivotarimo, kaskamo i puzimo cetvoronoske, moleci ga da uspori. Odlazak kuci mi tesko pada jer uvek imam neki osecaj da sam nesto jos mogao da uradim tog dana, danasnjeg. Naravno, nista korisno kako za mene tako i za druge. Prodje dan, prodje zivot. I onda ponovo. Odlazeci kuci, tako razmisljam. Vreme je za veceru i vise ne mislim sta bi dalje. Ukljucujem racunar i malo cetujem sa vec poznatim osobama koji imaju slicnu zivotnu filozofiju.

Ne bi li izgubio jos malo vremena od dana, i vida, od ociju.